cartoon porn pic
3d cartoon porn
cartoon porn tube
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Ерве Живен: Западни зид није пао

  • Герхард Визневски: Глобални миграциони пакт – стратегија за поробљавање Европе

  • Дејан Мировић: Режим у Подгорици има несразмерну моћ у Србији

  • Небојша Катић: Ко се није задужио, спасио се!

  • Слободан Стојичевић: “Мрежни рат против Срба” - сламање воље за отпором

Три боје црно

Тема Геополитике о стању у српском филму

kad_svane_dan.jpg

ТРИ БОЈЕ ЦРНО

Сва три прошлогодишња српска кандидата за награду ”Оскар“, ”Устаничка улица”, ”Парада” и ”Кад сване дан”, сведоче да се код нас филмови одавно више не снимају за биоскопе и публику, већ као агитпроповска и србофобна остварења, јер на страним фестивалима, где се величају вредности мондијализма, пожељно је снимати филмове где се Срби представљају као крвожедне наказе, геноцидни злочинци, силоватељи...

 

Пише: Жарко Јанковић

 

    Можете ли да замислите да у Израелу постоји филмски редитељ који изјави да га

не интересује Холокауст и да он снима филмове само о израелским злочинима, а држава Израел и њихово министарство културе га још и финансирају? Помислите да ли је могуће да у Јерменији постоји филмски режисер који каже да је 

турски геноцид над Јерменима мит, да га не интересују злочини над његовим народом, већ јерменско ”суочавање са прошлошћу” и да Нагорно-Карабах припада Азербејџану и 

да је ”геноцидна творевина”? Наравно да је тако нешто незамисливо, али код нас у Србији

 не само да се може замислити, већ се таква филмска остварења шаљу на доделу ”Оскара”.

 

Да од зла у ”нашој” кинематографији постоји и горе, показују прошлогодишњи

кандидати за награду ”Оскар”. За сва три филма може се рећи једино да представљају

 врхунац расистичке нтисрпске пропаганде са усташком ”нијансом” 

црне, која карактерише последњи и најцрњи талас у домаћој кинематографији.

Сва три остварења, ”Устаничка улица”, ”Парада” и ”Кад сване дан”, сведоче да се код нас филмови одавно више не снимају за биоскопе и публику, већ као агитпроповска и србофобна остварења, јер на страним фестивалима, 

где се величају вредности мондијализма, пожељно је снимати филмове где 

се Срби представљају као крвожедне наказе, геноцидни злочинци, силоватељи,

”као зликовачки народ без икаквог закона”, што би рекао бивши француски 

председник Жак Ширак. Наравно, за таква остварења се добијају и богате синекуре, тако да је настало право такмичење ко ће се више иживљавати над нама, јер може да очекује новац и награде на филмским фестивалима, без обзира 

на ђубре и склепотину од филма који је снимио. Када погледате ”домаће”

 ауторе антисрпског ”црног таласа” попут Горана

 Паскаљевића, Горана Марковића, Срђана Драгојевића и др., поред њих Анђелина Џоли делује као невешти аматер и још увек

 шегрт антисрпског расизма. Уосталом, овај антисрпски ”црни талас”

има, као и многе друге појаве, своју предисторију.

 

Utanicka_ulica.jpg

Устаничка улица

 

 Током 90-тих година ”наши”  титоистички уметници нашли су се у немалом страху. Државе и идеологије коју су они раније музли више није било. Уплашивши се за

 личну егзистенцију, завапили су против ”великосрпског национализма, клерофашизма,

рата, жртава, изолације од света” и сл.

Cебични, егоистични, сујетни, надмени и презриви према обичним људима и 

cопственом народу, није их било брига за патње и страдање ни свог ни других народа, нити су дубље улазили у узроке разбијања и грађанског рата у СФРЈ.

Врло брзо су схватили за шта се добијају паре, нарочито од страних копродуцената.

У почетку, филмови које су снимали о ”мрачним 90-тим” нису одисали отвореном 

мржњом према сопственом народу и обичном човеку. Антисрбизам је већ постојао, али је био стављан у други и трећи план. Још увек су снимани филмови где су ликови представљани 

вишеслојно и где је постојала нека радња и смисао филма, а не да су сви ликови једнодимензионални,

банални, глупи, идиотизовани и злочиначки.

 

Главни акценат је био на критици Милошевићевог режима, антиратне поруке, млади који одлазе у 

иностранство и сл. Међутим, један филм је представљао вододелницу. После њега, више ништа 

неће бити исто. То је био филм Горана Паскаљевића ”Буре барута”. У том остварењу није критикован 

ни Милошевић, ни власт, није говорио ни о санкцијама, рату, криминалу, безнађу младих. Тај филм је српски народ колективно приказао као гомилу лудака, убица, умоболника, перверзњака,

алкохоличара, наркомана, ниткова, лажова и то кроз креатурне и идиотизоване ликове. ”Буре барута” је најавио почетак антисрпског ”црног таласа” на филму. После петооктобарских  

промена, расистички антисрбизам постаје владајућа идеологија у Србији, а филмска остварења која се код нас снимају последњих 12 година, част ретким изузецима,

постају патолошка појава. Испада да је под ”диктатором Милошевићем” снимљен рекордан 

број филмова који критикују његову власт, а када су стигле жуте демократе готово да није снимљен ниједан филм о проблемима 

транзиције, реформи и да је критичан према жутим демократорима, нити филм који се бави проблемима који тиште наше друштво и скоро сваког 

обичног човека. Ауторских остварења готово да и нема,

али зато има ”фестивалских” антисрпских пројеката који су учинили излишним 

да било који хрватски, муслимански или албански редитељ снима филмове са 

сличном тематиком, пошто ни највећи ни најгори пропагандисти међу њима тешко

 да могу да надмаше Паскаљевића, Марковића, Драгојевића, Арсенијевића,

Стојановића, Србљановићку и сличне ”домаће” редитеље  и драматурге. На крају

 смо дочекали и отворена дијаболична, патолошка и наказна остварења,

попут ”Српског филма” и ”Клипа”. Треба ли онда да нас чуди што ће нас на избору 

за ”Оскара” представљати Паскаљевићев ”Кад сване дан”, који није ни приказан 

у домаћим биоскопима, али га је изабрала комисија чије је чланове постављао 

Паскаљевић лично.

 

Није спорно да уметници имају право да износе своје ставове кроз своја дела 

и да се критички односе према негативним 

појавама у друштву и да су критични и са дистанцом у односу на сваку власт.

У српској књижевности, уметности, кинематографији, имамо доста таквих

 стваралаца који су били велики и признати, који су волели своју земљу и 

свој народ, а због својих дела често су доспевали у политичку немилост,

неки и у затвор, јер се нису допадали тадашњој власти. Нека су дела била 

и цензурисана, попут ”црног таласа” српског филма за време комунистичке власти. Разлика између ових стваралаца и уметника и данашњих представника 

антисрпског таласа је у томе што уметник критикује 

негативне и лоше појаве као лоше стране неке власти зато што 

му тако налаже савест, из љубави према истини и зато што свом 

народу, а и свим другим људима, жели добро. Макар био и у

неким заблудама, уметник следи одређену естетику и даје етички 

суд о битним питањима, што дела великих стваралаца чини вечитим  и 

увек актуелним. Такође, они преузимају немали ризик током свог живота, јер замерајући се моћницима свог времена многи од њих су завршавали и 

сиромаштву, умирали у беди, завршавали у затворима, били прогоњени 

и сл. За разлику  од великана међу уметницима који су тако стварали,

”домаћи” национал-мазохисти поступају крајње комформистички и опортуно, придружујући се глобалистичком тоталитаризму и радећи отворено 

за стране продуценте и већ унапред припремљена 

фестивалска остварења. Уместо да критикују режим који нас је 

упропастио и негативне појаве које разарају наше друштво, они пљују,

вређају и иживљавају се над сопственим народом, приказујући Србе 

као ”ружне, прљаве, зле, геноцидне, силоватеље и манијаке” и за то добијају 

новац из државног буџета и богате синекуре из иностранства, нарочито

 са запада. Уметнички гледано, њихова остварења су обично ђубре у рангу 

прљаве антисрпске пропаганде, а естетика им је иста као и код Дишановог 

писоара, романа ”Секс и град”, Софи Кинселине ”Купохоличарке”,

”Суље величанственог”, или спотова Лујизе Чиконе, Џастина Бибера,

лејди Гаге, Карлеуше и сл. патолошких наказа постмодерне.

 

_____________________.jpg

 

И заиста, гледано чисто естетски, има ли разлике између Биљане Кокаин Србљановић и 

Филипа Давида са једне и Марка Видојковића и Софи Кинселе са друге стране?

 

Када сам већ поменуо Филипа Давида, по чијем је сценарију Паскаљевић 

снимио филм ”Кад сване дан”, да се мало и њиме и његовим делом позабавимо. Сам Филип Давид тврди да је сценарио који је написао за Паскаљевићев филм 

заснован и на његовој животној причи,јер се и његова породица скривала 

од нациста у једном сремском селу и крила их је српска породица. То су 

чињенице из Давидовог живота, а шта он пише у сценарију за филм? По његовом и Паскаљевићевом филму ”Кад сване дан” испада да логор на 

Сајмишту, за време рата на територији НДХ, нису држали Немци који су га 

1944. године предали усташама, већ да су Недићеве снаге депортовале 7000 Јевреја

 у тај логор. Тако да испада да су, по Паскаљевић-Давидовом филму, Недићева влада и српски народ значајно одговорни за Холокауст. Шта рећи о овоме,

него да се ради о потпуној небулози, лажи, фалсификатима и кривотворењу историје.

Уосталом, о каквом се историјском фалсификату ради најбоље се види из  писма које је Јаша Алмули упутио књижевном додатку ”Тајмса” из 18.11.1993. године у којем се он осврће на писмо извесног г. Хоареа који је тврдио исто оно што и Давид и Паскаљевић у њиховом филму. Иначе тај Хоаре вишеструко умањује јеврејске жртве на територији НДХ 

врдећи да је на територији Павелићеве усташке

 кланице убијено не преко 33000 Јевреја већ 24000. Са друге стране вишеструко увећава јеврејске жртве на територији Недићеве 

Србије под немачком окупацијом наводећи 

да је ту убијено или депортовано 23000 Јевреја, а не 14000 колико су званични подаци.

 

Јаша Алмули устаје против ових покушаја кривотворења историјских чињеница 

и у наставку демантује још једну Хоареву тврдњу да је Недићева влада донела антијеврејске законе и директно учествовала 

у Холокаусту. Јаша Алмули износи чињенице да никакво антијеврејско законодавство 

није донето, нити је отворен ниједан логор нити је извршено ниједно убиство од стране

 Недићевог апарата власти. Хапшења, депортације, убиства и подизање логора у окупираној Србији спроводиле су немачке трупе,

пре свих Гестапо и СС. Једино је било случајева да су припадници Специјалне 

полиције учествовали у хапшењима неких Јевреја привучени 

новчаним наградама које су давали Немци. У наставку писма г. Алмули додаје да су се Немци бавили Јеврејима у окупираној Србији, а дужност Недићевог режима је била да брине о унутрашњој администрацији. Ове се чињенице могу проверити у истраживању  Савеза Јеврејских општина 

Југославије о Недићевом режиму. Наравно, Филипа Давида то не интересује.

 

Он и Паскаљевић би од Срба који су били жртве геноцида и фашистичког терора 

да направе џелате и Хитлерове следбенике, па да нас онда њихови западни спонзори и финансијери ”суочавају са прошлошћу” 

и иживљавају се над нама до миле воље.  Чисто да подсетим, тај исти Филип Давид је био један од ”чувених” писаца ”форумаша” који су 

потписали петицију против ”медијског линча и хајке на Андреја Николаидиса”, а све поводом Николаидисовог текста у којем он изражава жаљење што бомба 

није побила све присутне у дворани ”Борик” у Бања Луци на обележавању 20 

година Републике Српске. Толико о ”хуманизму, антифашизму, борбом за људска 

права” дотичног Филипа Давида.

 

Ми данас немамо српску кинематографију јер немамо суштинску 

српску културу ни српску државу. Када спроведемо неопходне промене и када 

будемо имали српску културу и српску државу имаћемо и српску и уметнички 

квалитетну кинематографију. За уметничко стваралаштво потребна је и 

унутрашња слобода и тежња добрим, лепим и истинитим. Разним Паскаљевићима, Давидима и њима сличним то никада неће бити јасно. За њих је уметност онај 

бич којим нас шибају као капои Глобалистана, а све у нади да ће са трпезе западних господара да им падне која мрвица више ако

 јаче ударају и газе сопствени народ.

 

(Текст “Три боје црно“, аутора Жарка Јанковића, преузет је са сајта www.srpskikulturniklub.com)

 

***

 

 

                                      ФИЛМОВИ КАО ПРИПРЕМА ЗА СРБОЦИД                                                                                          

 

Пише: Владимир Димитријевић

 

Kadar_iz__filma_Parada.png

 

Парада

 

Моћ слике (о којој су писали и Свети Оци, говорећи да преко ока саблазан најлакше улази у душу) у Србији се употребљава за разарање свега смисленог и вредног у свету у коме живимо. Тако је било и за време Броза, када је јефтина комунистичка пропаганда у филмовима о Неретви и Сутјесци гутала милијарде динара државног новца, док су „слободоумни“ филмови „црног таласа“ попут „Скупљача перја“ указивали на наш простор као област у којој живи руља, склона пијанчењу и изгредима. Тако је, наравно, и још више, данас. Довољно је,непристрасним погледом, видети само неколико филмова, па се уверити у ово тврдњу.             

                     

Како филм у нас служи за преобликовање историје? Године 2009. потрошено је пет милиона евра за снимање потенцијалног „хита“ под насловом „Свети Георгије убива аждаху“, по сценарију Душана Ковачевића и у режији Срђана Драгојевића. Влада Србије дала је 1,5 милиона евра, а Влада Републике Српске 750 000 евра за филм који није заснован на историјским чињеницама, него ратове Срба за слободу, попут Првог балканског и Првог светског, представља као бесмислену кланицу у чијој позадини, опет, царује неморал. По сценаристи филма, његов деда, Цветко Ковачевић, причао му је причу на основу које је дело направљено, мада, понављамо, нема ниједног историјског документа који причу потврђује – а то је да су у Церску битку, на захтев првопозиваца, послати инвалиди из Првог балканског рата, јер су у позадини насртали на њихове жене које су остале код куће. Оно што је, као интимна драма (Ковачевић ју је давно написао, и често је извођена у позоришту), имало смисла, бачено је на велико платно као јефтина антиратна пропаганда („оклеветани рат“, реко би Црњански поводом Крлежиних пацифистичко-комунистичких пашквила против србског хероизма у борби за слободу). Критичар Дејан Огњановић је истакао да је „Свети Георгије убива аждаху“ филм који је „немушт, недоречен, изненађујуће просечан, без катарзе“, а Српска напредна странка и њен представник (садашњи министар културе), Братислав Петковић, истакли су да је реч о кривотворерњу србске историје. Уочи стогодишњица Првог балканског и Првог светског рата, у којима је  један православни европски народ поднео толике жртве за Крст Часни и Слободу Златну, требало му  је поручити, и то на великом платну: „Узалуд сте гинули!“           

 

Plakat_azdaha.jpg

                                                 

Срђан Драгојевић, режисер „Светог Георгија“, човек који уме да заради тако што прави дела по наруџбини (епохе, зар не?), направио је, 2011, и филм „Парада“, чији је циљ био да се пропагирају „геј права“ и покаже какви су Срби, са својом „гејофобијом“, дивљаци. Приликом монтаже филма, користио је снимке и са крваве геј параде у организацији режима Тадић−Дачић, октобра 2010, када су на београдским улицама, због шачице парадера, крв лили и млади огорченици, лишени будућности у транзиционој Србији, и млади полицајци, који су морали да бране ЕУ гаулајтера, Венсана Дежера, и министра за људска и мањинска права, Чиплића, и холандског пропагатора педофилије, Ван Далена, и шачицу „веселника“ (gay), који су, поред заставе „дугиних боја“, носили, скупа са анархистичким савезницима свог егзибиционизма, паролу „Смрт држави“. Лицемерју Драгојевића, који је почињао озбиљно („Лепа села лепо горе“ је тежак, али истинолик филм), није се чудити: он, који је, пљујући Милошевићеву епоху, у Милошевићевој епохи снимио „Ране“, и 1998. у интервјуу „Светигори“ жалио над судбином србске омладине, називајући њихове родитеље Јудама који су издали своју децу, касније се учланио у СПС и један је од највиђенијих сабораца Ивице Дачића. „Money makes the world goes round...“  

 

Значај филмова попут ових је, између осталог, разумљив кад се схвати да им је један од кључних циљева представљање Србије у светлу (мраку?) пожељном са глобалистичке тачке гледишта непријатеља овог народа. Холивуд има на десетине филмова у којима су Срби злочинци и убице, попут Руса некад. А кад се појаве „уметничка дела“ попут „Српског филма“ Срђана Спасојевића (сценарио је, поред њега, писао и Александар Радивојевић), и кад такви филмови почну да се приказују прво у САД (14. марта 2010, „Српски филм“ приказан је у Остину, у земљи чија врхушка „воли“ Србе више од других народа), па на светским фестивалима (мада у Лондону и Сан Себастијану није, јер је и за њих било превише), онда је јасно да иза свега стоји намера. Овај визуелни сатанизам, у коме главне улоге играју неколики србски глумци-несрећници (несрећни јер нису срели Христа, Бога по Чијем су обличју саздани ради живота, слободе и љубави) приказује суманутог режисера који намами бившег порно-глумца да снима тобож уметнички филм у коме, поред оргијања, има и канибализма, некрофилије, убијања и свега онога у чему ђаво ужива, нудећи то Србима. Режисер убеђује глумца да ће такво понашање свету доказати да су Срби живи, и да је све  уметност. Једна од кључних сцена је она у којој крв учесника у лудилу шкропи слику Косовске вечере. Завет је поништен, Христос је протеран, Србија служи ђаволу, поручује режисер који, наравно, своје „уметничко дело“ није назвао „Хрватски филм“ или  „Бошњачки филм“, него онако како су то очекивали мештри србоцида, они на Западу.                

 

klip.jpg

 

Свему се придружио и фамозни „Клип“, за који је сценарио писала и режирала га Маја Милош, и у чијем финансирању је, од наших пореских пара, учествовало и бивше Министарство културе. Филм се појавио 2012. године и освојио прву награду на фестивалу „Тигар“ у Ротердаму (у „најнапреднијој“ ЕУ „педофилофилској“ земљи, Холандији). У Русији је био забрањен за приказивање, да би га ипак прометнули на фестивалима у Москви и Санкт Петербургу, бранећи (а шта би друго?) „уметничке слободе“. Режисерка се оградила, тврдећи да су у овом порно-филму, маскираном у „уметност“, коришћени вештачки полни органи, и да малолетници нису учествовали у снимању порно-сцена. А прича је, наравно, баш онаква каквом је желе тамо где нас „воле“: шеснаестогодишња девојчица, Јасна, чији је отац тежак болесник, пије, дрогира се и оргија, снимајући све то мобилним телефоном. Млада Србија је, по Маји Милош,  оптерећена дрогом, алкохолом и оралним сексом, и то је све што има да понуди свету.

 

Познати философ Пол Вирилио истиче да реч „опсцен“ изворно значи „злослутан“, и да опседнутост голим сексом у једном друштву не значи ништа друго него близину смрти и уништења тог друштва. Ако знамо да је чувени члан Савета за међународне односе клана Рокфелер, Дејвид Гомперт, још 1994. рекао да српски вирус у Европи треба да буде избрисан, и ако знамо да су његови идејни преци, попут Хитлера, говорили да народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав, онда нам је сасвим јасно да су филмови који понижавају и срамоте ову земљу и њене грађане, а који се снимају од новца ове земље и њених грађана, увод у нови србоцид који нам се спрема у пакленим кухињама Новог поретка. Снажне државе, које мисле о својој будућности, попут Русије и Кине, снимају сасвим друге филмове: људске, родољубиве, уздижуће, чак и када су трагични − катарзичне; нама се, овде и сада,чак и кроз домаће филмове, поручује да смо руља достојна уништења.            

                                                     

Али, наравно, „не рече Туре: ако Бог да“. О нашој судбни одлучује Бог Правде, о Коме пева наша химна, Који је у исто време и Бог Милости, Христос, с Чијим су именом на уснама гинули наши преци од Косова 1389. до Косова 1912. и 1999. године. Пред Њим, због грехова својих, треба да се покајемо, враћајући се и себи, да нас, како рече владика Николај, „не покрије језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом“. То покајање неопходно је и свима који су, овако или онако, допринели ружењу и потапању у блато свог народа. Буде ли покајања,биће и спасења. А злоумислитељи србоцида суочиће се са оном народном: „Жари, пали, удбински диздаре,/ ред ће доћи и на твоју кулу“.                                                                                     

 

***

 

КИНЕМАТОГРАФИЈА БЕЗ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА

 

 

Пише: Јован Јовановић

 

Ustanicka_ulica_Gordan_Kicic.jpg

Устаничка улица

 

Филмови су израз кодова доминантне културе, односно владајуће идеологије сваке нације. Природа филмова који последње две деценије настају у Србији не може се објаснити без сагледавања ширег друштвеног контекста културе и идеологије титоизма и посттитоизма. Титоизам је само прерушени облик масонско-коминтерновског антисрпства, који је Србима наметнут договором великих сила током Другог светског рата.

 

Српски народ и на почетку XXIвека живи као жртва титоистичког антисрпског тоталитаризма, са осећањем националне апатије и депресије, непознатим у својој историји. Губитнички менталитет постаје све присутнији у менталном склопу Срба. „Бољшевизација Балкана није могућа док се не сломи кичма српском народу“, речено је на првом конгресу Коминтерне. КПЈ као секција Коминтерне спровешће директиву у дело, пошто је титоизам силом наметнут српском народу 1944. године, када је на власт у Београду и Србији помоћу војне силе Стаљинове Црвене Армије инсталиран коминтерновско-енглеско-ватикански агент, такозвани Јосип Броз Тито (у наставку тзв. Ј.Б.Т.) Историјски и други архиви у којима се налазе подаци о поменутом злочинцу затворени су за историчаре; неки до 2030. а други чак до 2050. године. Хрватски историчар Душан Биланџић је у архиви Политбироа КПЈ нашао изјаву  тзв. Ј.Б.Т-а дату десет дана по доласку у Београд, која гласи: „Ми ћемо се у Србији понашати као окупатори“! Од октобра 1944. до марта 1945. године титоистички окупатори извршили су стравичан геноцид, етноцид, културоцид и урбаноцид над српском грађанском елитом и стотинама хиљада национално опредељених Срба. Титоисти су невиђеним мерама репресије наметнули српском народу антинационалну псеудоелиту, која као окупатор деценијама контролише све области друштва, нарочито образовање, културу, масовне медије, односно кинематографију. „Дух самопорицања“ (М. Ломпар) присутан деценијама у културној политици титоизма морао је да се изрази и у кинематографији. Историја филма не познаје пример да једна држава финансира антинационалне филмове и да њихове ауторе промовише у свету као репрезенте нације што је, нажалост, случај у Србији. Јавност у Србији није упозната са свим механизмима идеолошке контроле који деценијама усмеравају филмску производњу. Српска јавност такође није упозната са кадровском политиком коју деценијама воде титоистичке и посттитоистичке тајне полиције. Све генерације филмских редитеља у Србији промовисале су титоистичке антисрпске тајне службе. Најпре ОЗНА И УДБА које воде „пролетерски интернационалисти“ Ранковић и Пенезић. После њиховог уклањања из власти, током  шездесетих година  XX века, хрватски и словеначки кадрови преузимају контролу над тајним службама у Југославији. Хрватска контраобавештајна служба инсценира тзв. „црни талас“, а Словенац Стане Доланц и КОС (војна контраобавештајна служба) постају главни арбитри у кинематографији Србије. После распада СФРЈ контролу над посттитоистичким тајним службама у Србији преузимају америчка, енглеска и немачка тајна служба. Домен њиховог деловања је изузетно широк, пре свега у кадровској политици у свим сегментима друштва. У култури и кинематографији промовишу се „политички коректни“ послушници лишени елементарног националног идентитета. „Политичка коректност“ је само синоним за титоистичку синтагму „морално-политичка подобност“. Да би се стекла та подобност, односно доказао удворичко-послушнички ментални склоп, било је најлакше снимати партизанске филмове у којима се грубо фалсификује историја током Другог светског рата,  о чему аргументовано, на основу архивске грађе, пише М. Самарџић у књизи „Фалсификати комунистичке историје“ (2010). Херојске теме из српске историје биле су маргинализоване и игнорисане у српском филму.

 

Тзв. Ј.Б.Т. доводио је на власт у Србији удворице, послушнике и политичке марионете који су водили антисрпску политику у култури и кинематографији. Они су одгајили генерације филмских радника лишених елементарне националне свести. Њихове филмове у медијима промовишу људи идентичног менталног склопа. И једни и други данас владају медијима у Србији.

 

Идеолози Савеза комуниста Србије деценијама су осуђивали сваки покушај обнове српске националне и духовне традиције, односно покушаје обнове српског националног  идентитета и интегритета. Антинационални концепт врха СК Србије нарочито је био изражен крајем шездесетих и почетком седамдесетих година XX века, када све нације у СФРЈ обнављају своју националну свест и формулишу своје националне-геополитичке  програме. Једино је Србима све то било забрањено. Због тога су једино Срби распад СФРЈ дочекали без националног програма и геополитичке визије. Основа сваког националног програма је, заправо, геополитичка филозофија. Србија је једина земља у свету која ни данас нема  дефинисан национални програм. Појмови нација и национално имају у нашој јавности, семиолошки посматрано, „клизање значења“, што омогућује непријатељске и нецивилизоване интерпретације тих појмова.

 

Чињеница да не постоји српски национални програм одражава се на политику у култури и концепте кинематографске продукције. Како се може и очекивати да филмски аутори стварају национално орјентисане филмове када је владајући културни естаблишмент  лишен елементарне националне свести! Пракса показује да сценарија у којима постоји  национална орјентација,  по правилу, немају шансе за реализацију.

 

Србија је једина држава из бивше Југославије која током грађанско-верских ратова  деведесетих година није била кадровски способна да води медијски рат. Србија ни данас нема артикулисан концепт медијског представљања у свету. Разлог томе је непостојање  српског националног програма.

 

Велику подршку антинационалним филмовима у Србији пружају светски и европски филмски фестивали, као и европски фондови за финансирање филмова. Такозвана културна јавност у Србији, лишена националне свести, нема изграђен критички однос према поменутим институцијама. Напротив, у духу провинцијалног снобизма, некритички  усваја стране политичке и политикантске вредносне судове.

 

Без обзира на појаву низа књига  млађих генерација српских историчара који истражују новију историју Срба и у том оквиру указују на неопходност критичког односа према титоизму, у јавности и у медијима још влада култ личности ткз. Ј.Б.Т. и медијска тиранија титоиста и посттитоиста. У свим некадашњим социјалистичким државама давно је извршена лустрација свих комунистичких кадрова, који су у име фикције тобожњег  „пролетерског интернационализма“ (у нашој варијанти  фикције тобожњег „братства и јединства“) деструктивно деловали на национално биће и националну свест свога народа. Таква лустрација једино није извршена у Србији, мада постоји закон о неопходности  лустрације.

 

Уместо да буду лустрирани, титоистички и посттитоистички моћници омогућују праву медијску ренесансу тзв. Ј.Б.Т. и титоистичких времена. На телевизијама се непрестано  емитују партизански филмови који као медијске конструкције треба да манипулишу и индоктринишу младе генерације, као што су то чиниле са низом генерација до сада. Снимају се и емитују квазидокументарни филмови који величају тобожње вредности титоизма, као што су ТВ серија „Црвено и црно“, у којој  провејава апологетски однос према тзв. Ј.Б.Т., „Чинема  Комунисто“ и  „Партизански филм“, у којима се некритички говори о кинематографској пракси у СФРЈ, „Валтер“, у коме се промовише лажни  партизански херој Валтер из Сарајева, музичка ТВ серија „Како смо забављали Тита“, ТВ серија „СФРЈ за почетнике“ у којој припадници титоистичке псеудоелите, лажне грађанске класе заправо титоистичке експлоататорске нове класе, причају о својим повлашћеним позицијама у Титовој ери, и серија „Титов кувар“ у коме се Тито представља као хедониста који је знао да за своје госте приреди гастрономске специјалитете.

 

Кинематографија и медији у низу бивших социјалистичких држава, поред осталих у Хрватској и БиХ, усмеравају своју кинематографску и медијску праксу у правцу артикулације националних садржаја и подизања националне свести на начин сасвим супротан од праксе у Србији.

 

Нецивилизовани национални дух титоистичке и посттитоистичке псеудоелите у Србији,  приметан у филмској производњи и односу према лустрацији, изражен је и у аморално пасивном односу када је реч о отварању досијеа из архива титоистичких антисрпских тајних служби, проналажењу и откопавању гробница жртава титоистичког „удруженог злочиначког подухвата“  против српског народа, као и питању реституције отете имовине  Србима који су означени као активни и потенцијални непријатељи титоистичким окупаторима.

 

Јавност у Србији није упозната са базичним антисрпством тзв. Ј.Б.Т. Током једне посете САД-у тзв. Ј.Б.Т. сусрео се са познатим вајаром Иваном Мештровићем. Тај сусрет забележио је син вајара, Анте Мештровић. „Зашто се ви не вратите у Југославију?“ пита тзв. Ј.Б.Т.  Ивана Мештровића. „Бојим се Срба!“ одговара вајар. „Немојте се бојати Срба! Ја сам их уништио тако да за педесет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати!“ одговара тзв. Ј.Б.Т. испијајући виски. Сусрет се десио почетком шездесетих година  прошлог века,  односно пре педесет година.

 

(аутор је филмски редитељ, сценариста и теоретичар)

 

Геополитика бр. 63, мај 2013