cartoon xxx
cartoon network porn
adult cartoons
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Проф. др Дајана Џонстон: Вратите изгубљено самопоуздање

  • Матео Салвини: Боримо се против централизма Рима и Брисела

  • Др Срђа Трифковић: Кримска хроника

  • Енигма Милана Стојадиновића

  • Др Миша Ђурковић: Србија живи у дубокој окупацији

РАЗРЕШЕНА ЕНИГМА ЗВАНА ТИТО

Момчило Јокић, истраживач забрањених историјских истина, књижевник, публициста, новинар и аутор сензационалне књиге „Тајни досије – Јосип Броз“

 JosipBrozTito

Тито је био ванбрачно дете рођено из ''велике љубави'' угледне пољске грофице Марије која је удајом добила латифундију близу Сегедина и управника њеног имања Франца Амброза, која је чувајући част удовице обезбедила детету изузетно школовање и третман. Отац ће младог интелигентног сина коначно признати када исти дорасте за војну.

Замена идентитета Јосипа Амброза, касније алијас Тита, одиграла се у марту 1913. године када Јосип Броз умире, а његову животну биографију преузима витални Јосип Амброз, колега из војнообавештајног школског сектора гарнизона у Печују Аустроугарске монархије. Јосип Броз ће својом смрћу (рођен у Бечу, истински Хрват), без своје воље и знања, на предлог начелника школе Штанцера ''оживети'' поново у Јосипу Амброзу, алијас Титу!

 

Ви сте у књизи „Тајни досије – Јосип Броз“ изашли са сензационалном тврдњом да бивши председник Југославије маршал Јосип Броз Тито није Хрват, рођен у загорском селу Кумровец, већ неко други. Ко је, у ствари, био човек који се представљао као Јосип Броз Тито, а кога је тадашња послератна државна идеологија представила као онда „највећег сина наших народа и народности“?

Momcilo_Jokic_-_mala

- Моја истраживања започела су далеке 1968. године, оне незаборавне године студентских немира широм Европе. Знао сам многе загонетне чињенице повезане с Брозом, али, нико се није усуђивао да говори део истине. Истину нико није знао. Одлучио сам се да лагано, тајно истражујем и слажем мозаик сазнаних чињеница, да загледам далеке документе из архива Европе, наши су за ту тему били челично затворени. И свака сумња тражила је аутору главу! Ја сам се одлучио на стрпљиво истраживање корак по корак. Тако је прво настала моја чувена – БЕЛЕЖНИЦА: КО ЈЕ ЈОСИП БРОЗ? Да би се годинама обогаћивала и нарастала контрадикцијама, које сам морао стално, вишеструко упоређивати као компаративни истраживач који је одлучио да за истину понуди своју главу, у име свих убијених невиних жртава, и оних идеалиста, револуционара, који су веровали у нову ''зору човечанства'', а који су сишли у гробове не знајући ко им је вођа и за чије циљеве умиру! Моја књига: ТАЈНИ ДОСИЈЕ ЈОСИП БРОЗ је дала више одговора на загонетну биографију и дело Јосипа Броза. Књига је у првој варијанти требало да се појави далеке 1974. године, у мају пре 9. конгреса Савеза комуниста Југославије, а само месец дана после одржаног тајног Конгреса обнове (Пети и оснивачки конгрес) илегалне Комунистичке партије Југославије, који је одржан 6. априла 1974. године ноћу, а ми смо ухапшени, проваљени и лишени слободе, као непријатељи народа и рушиоци уставног поретка самоуправне Титове Југославије. Наредбом савезног тужиоца СФРЈ били смо истовремено похапшени: сви учесници Барског конгреса, прве организоване опозиционе партије против Броза, као непријатељи народа и завереници против Тита! Тако смо додирнули врата пакла и осетили хуманизам ''самоуправљања'' црвеног фараона, диктатора који је једини у Европи имао своју приватну државу, човека који је био јединствени тројански коњ у структури Коминтерне, великог ликвидатора у ''белим рукавицама'', човека са манирима барона, а истовремено аустроугарског поднаредника, крвника са Дрине у Првом светском рату, човека који је радио за четири обавештајне службе... Био је то човек са хиљаду лица, са седам лажних аутобиографија, загонтар са 77. шифрованих псеудонима, клавијатуриста који зна Моцарта, хусарски сабљаш првог реда, лажни машинбравар и ''тринаесто'' дете са Сутле, шармантни Пеливан и играч на жици, велики интригант, заљубљеник у власт и ингениозни ослушкивач времена у којем живи, ласкавац који се шармом заљубљене кокете надмеће са збуњеним угледницима и сарадницима, дресер примитиваца и малограђанских ''башибозлука'', народа који више верују туђину, него свом сину! Нашао је плодно тло да одигра најчудеснији покер политичке завере и издаје у Европи 20. века. Велики мештер, мајстор 32. реда масонерије, ванбрачно дете рођено из ''велике љубави'' пољске грофице која је удајом добила латифундију ближу Сегеда, син Јеврејина Франца Амброза и мајке Марије, угледне племкиње... која је чувајући част удовице обезбедила детету изузетно школовање и третман, док је отац Франц Амброз, као Јеврејин, управник њеног великог имања, бринуо о малом Јосипу, растао је будући велики загонетар – ЈОСИП АМБРОЗ, будући БРОЗ - алијас Тито. Отац ће младог, интелигентног сина коначно признати када исти дорасте за војну. Далеке 1912. године, док Србија крвари у Балканским ратовима, будући господар живота и смрти, наћи ће се као питомац војно-обавештајне школе црно-жуто монархије у Печују. Ту ће будући алијас Тито упознати питомца Мирослава (Леополд) Фридриха Крлежу, будућег великог хрватског писца и несуђеног нобеловца, а из те тајне и угледне обавештајне школе која је спремала шпијуне и извиђаче, у левом крилу зграде великог гарнизона Монархије, тих дана ће бити у клупи штркљасти кошчати младић, несуђени уметник и сликар, несуђени архитект Адолф Хитлер! Тај податак ме је фрапирао и први сам од свих истраживача истерао лисицу историје из јаме загонетке времена. Сви су касније били запањени, сви су то преписивали из моје књиге ''откровења'', из књиге: ТАЈНИ ДОСИЈЕ ЈОСИП БРОЗ, која ће угледати прво издање тек 1992. године, у издању ''Нове светлости'' у Крагујевцу и која је имала промоцију невиђену широм Србије, а посебно у Међународном ''Прес центру'' у Београду, у фебруару, када се сјатило бирано друштво војних аташеа, новинара, агената, страних и домаћих, да присуствују чину рашчовечења нечовечне загонетке историје – Јосипа Броза-АМБРОЗА, алијаса Тита! Знао сам, да свом народу и осталим народима, једино могу помоћи, ако му супротставим своја открића, своје истине сазнате иза ''седам тајних печата'' како би у огледало истине и историје, коначно народ схватио: ко је убица његовог права на срећу и мир, и како је српски народ следио ''као слуга покорни'', част изузецима и усамљеним херојима, вођу који је брже од самог сатане овај простор Југославије претворио у велику касапницу, да би он био запамћен као човек којег ''мајка више не рађа''! Тако се и кроз послушност и жељу да буде ''нешто друго'' наш народ одрекао себе и своје историје, па је новим ''измишљеним'' победама поразио самога себе! Моја књига је замишљена као ПРОЛОГОМЕНА ИСТОРИЈЕ, као ОПТУЖНИЦА ЈОСИПУ БРОЗУ-АМБРОЗУ, алијасу Титу, пред судом части и историје ове земље. Нажалост, он је нас први (као и много пута раније) уграбио, а сам је од свих светских диктатора, фараонски сахрањен, и побегао је од таквог суђења у свој загонетни, небески пакао, остављајући још једну тајну: где је стварно сахрањен, а сахрањен је осмог маја 1980. године, а ја сам ухапшен осмог маја 1974. године! Шта значи број судбине: ОСАМ у животу фараона и једног професионалног истраживача забрањених историјских истина 20. века, писца и новинара Јокића? Тако је Броз у смрти остао загонетка као ''највећи син наших народа и народности'', а уопште није био наш, није Хрват, а још мање дете Сутле и Кумровца – то сам у књизи документовано доказао, али, и даље, наша српска јавност чита да је рођен 25. маја, да је умро 5. маја и слично, а све је то обична, али, упорна лаж идиотске школе обмане овог народа, која још траје, на нашу срамоту. Сви се плаше истине, а истина неће да умре због свих оних племенитих снова и идеала невиних жртава ове земље и нашег народа! Ја сам овим својим истраживачким делом свима њима упалио свећу коју више нико не може угасити, ниједна власт, ниједна генерација!

Како се десило да Јосип Амброз, као што Ви тврдите, преузме идентитет правога Јосипа Броза? Ко је био прави Јосип Броз?

- Замена идентитета Јосипа Амброза, касније алијаса Тита, одиграла се у марту 1913. године када Јосип Броз умире, а његову животну биографију преузима витални Јосип Амброз, колега из војнообавештајног школског сектора гарнизона у Печују Аустроугарске монархије. Ту се срели Мирослав Фридрих (по некима записима Леополд, у част аустријског цара Леополда I) Крлежа будући писац Хрватске, Адолф Хитлер, син цариника... болешљиви јефтичар велике, скоро срушене наде да ће бити сликар и архитекта... Каква судбинска спрега. Хитлер ће због болести напустити школу, а Јосип Броз ће својом смрћу (рођен у Бечу, истински Хрват), без своје воље и знања, на предлог начелника школе Штанцера, ''оживети'' поново у Јосипу Амброзу, алијас Титу! То је та чудесна и једина замена која је остварена и као загонетка пратила нашег диктатора и вишеструког агента кроз капију историје Балкана. Зашто је то урађено? Аустроугарска је већ од 1908. године спремала рат против Србије. Она је уласком у Босну и њеном анексијом, уз благослов Енглеске, отворила свој пут на Исток, а на том путу корачаће Фрањо Јосиф и Немачки Кајзер заједно. Србија је требало да буде гробље на путу њихове славе. Истовремено сам открио први и податак о Брозовој улози на Дрини у Првом светском рату. Он, као елитни извиђач на челу 72. аустријска, извидничка борца, дошао је у Мионицу, похватао неколико десетина тек мобилисаних српских добровољаца, мучио их по систему '''живих језика'' и обесио о свето дрво – шљиве као пример застрашивања српског народа! У Другом светском рату ту ће доћи на партизанску територију, у улози самозваног секретара Комунистичке партије Југославије и команданта партизанских одреда, где ће га дочекати лично Милош Минић, секретар окружног немачког обавештајца. Има све то у књизи. Велика је то прича. Саслушао сам и последње живе сведоке, учеснике историје, борце, мученике, инвалиде и просјаке, заборављене хероје одбране Србије у рату од 1914. до 1918. године. Имао сам срца и ума да чујем њихове поруке, пре њихова заборављена умирања. Србија никада није знала да се својим мученицима одужи незаборавом. Када се рат заврши, сва слава припада профитерима рата, а сиротиња не зна за своје гробове, ни синове, ни очеве, ни мајке, ни кћери, ни осрамоћене сестре, зна само за црне мараме и црне барјаке! Куку, теби, Србијо, докле ћеш тако?

 

Krstenica_pravog_Josipa_Broza_-_jos_manja

Крштеница правог Јосипа Броза

 

 

Такође, прилично је била и енигматична улога Броза у Првом светском рату. Да ли је он заиста био на Дрини и Церу као аустро-угарски војник и чиме се то може поткрепити?

- Како на Дрини? Ту се нашли у магични балкански троугао креатори будуће историје Србије и српског народа. С једне стране Јосип (Амброз) Броз са друге стране, браниће Србију Дража Михаиловић, као потпоручник, затим три брата Недића, а оно што је још занимљивије, Броз ће за своју храброст бити одликован гвозденим крстом. Друштво у походу на Србију правиће му питомац из Печуја Мирослав Крлежа и добровољац на фронту Адолф Хитлер, као и млади потпоручник Беме (будући заповедник окупиране Србије 1941. године у Другом светском рату)! Сви су се истакли храброшћу, у борби једни против других. Хитлер добија гвоздени крст, исто Беме, исто и Броз! Орден за храброст има и Дража Михаиловић и браћа Недић. Зар Србија није уклета земља? Шта је све требало ишчитати да се дође до ових сазнања? Један велики број савремених ''преписивача нове ресавско-београдске историјске школе'', позајмљивали, на нечастан су начин, моја открића и пласирали их као ''своја'', док испијају виски по београдским елитним кафанама! Такви су то људи. Не цитирају друге већ све себи приписују, као што је и радио њихов велики узор Броз!

Још једна Ваша прилично сензационална и широј јавности непозната тврдња заслужује пажњу; а то је да је Јосип Броз учествовао у припреми атентата на краља Александра у Марсеју. Појасните нам то.

- После 4. дрезденског конгреса КПЈ и победе нове фракције у којој ће Хрвати имати кључеве самог врха одлучивања, а посебно што ће они инсистирати 9. новембра 1928. године на погледе неодрживости овакве нове уједињене државе Јужних Словена, на Версајску Југославију, као вештачку творевину, као ''тамницу народа'' коју треба разбити, пошто су они себи осигурали слободу и велики животни простор, захваљујући ратничким победама српске војске у Првом светском рату, захваљујући великим жртвама и разарањима Србије и њеном сељачком гуњу и опанку, наточеном крвљу и ранама од Кајмакчалана до Марибора, од Косова до Темишвара, њима више није била потребна Југославија. Почели су да харангама код Коминтерне и за време 4. конгреса у Дрездену, истичу право нације на самоопредељење и отцепљење од нове матичне државе. И пре него што је она залечила ране, они спремају ножеве за клање. То је њихова захвалност. Тако је та далека 1928. година била увертира за крваву 1941. годину. Јао, теби, Србијо, што ниси знала да слушаш своју децу и своју памет, што си гајила своје будуће гробаре, што си се њима заклињала на верност, што си им уступала огњишта своје историје да се огреју разни сатанисти, зидари, пробисвети, плаћеници, убице свих боја и раса, а да се ти на ловорикама ''славе'' не можеш освестити, да ћеш ускоро остати без своје главе! И тако је дошао још један важан, показаће се кобан, датум - 1934. година. Јосип Броз ће изаћи са допунске робије из Огулина 12. марта те године. Ову казну нико од историчара није тумачио. Ово није саставни део оне казне из такозваног Бомбашког процеса, као ни казне за такозване синдикалне мере када је у Огулину суђен пред Судбеним столом у Огулину 28. октобра 1927. године и када је пуштен да се брани са слободе! То суђење окривило је Броза за хулиганство! Изласком са робије, он ће испричати нове верзије, и као сви понављачи историје, отићи ће у Свето Тројство, каква симболика, човека који никада није био светац, а ни припадник Тројства, ако се не узму у обзир три агентуре као страни плаћеник своје будуће биографије!!! Изласком са робије, овај нечасни пробисвет, који је иначе још за време Аустрије у току првог великог рата у Војводини хапшен као поднаредник за силовање Српкиња и касније послат на Источни фронт, овај чудесни маг црне магије у својој аутобиографији коју прихватају неки биографи каже следеће: до доласка на рад у Комунистичку интернационалу ради углавном у земљи, у оквиру Покрајинског комитета чије је седиште у Бечу (такав Комитет тада није постојао)? Као да је Комитет нека врста железничке станице, где свако може боравити и отићи када хоће и где хоће? А зна се каква је била конспиративност. Све полиције Европе сарађивале су у борби против комуниста. Установио сам да је Броз у Светом Тројству боравио мање од месец дана и да је на наговор свог старог друга, пајташа, свог претпостављеног официра Аустрије Томашека (Словака), отпутовао за Јанка Пусту – логор где су вежбале усташе уз благослов, немачке, мађарске, али и уз знање енглеске обавештајне службе и Ватикана, као и Павелићевог штаба из Италије. Тако Броз долази са Томашеком средином априла 1934. године, где постаје један од помоћник инструктора за атентаторе и заверенике, за специјалне задатке. (Напомињем да Броз после изласка са робије није имао запослење.) Новац му је био потребан и оне ће га ускоро имати по сваку цену. Активира своје старе агентурске везе и тако постаје инструктор за обуку младих и полетних злочинаца. Јанка Пуста је била тада велики логор и вежбалиште за специјалне службе мађарске војске. Терезу Штанцер, братаницу пуковника Штанцера (у Другом светском рату биће генерал и заробиће га партизански генерал Баста, и њега и Томашека, на крају рата, и по Титовој наредби биће стрељани са још десет генерала), да не би открили његову прошлост из Првог светског рата. Типичан заводник са манирима барона, изузетне интелигенције, брзих одлука, и сјајног инстинкта, Броз види своју шансу: осветити се краљу Александру и Србији. Зна да Мусолини, као и Геринг, заједно са Павелићем, имају своју карту. За покерским столом – злочинци деле плен историје. За команданта Јанка Пусте 1934. године био је постављен усташки мајор у мађарској војсци Вјекослав Сервеци (у Другом светском рату усташки генерал), његов помоћник је био командант војне обавештајне школе у Печују – Славко Штанцер! Оба су знали Броза. Они су његови војни учитељи, они су створили његову нову биографију! Тада и Тереза Штанцер прихвата да буде један од поверљивих курира атентатора, она ће пребацити оружје за убице у Марсеју. Она је она загонетна плавуша коју није успела да идентификује истрага полиције после атентата на краља Александра и импровизованог суђења! Само је пуковник Штанцер знао све о њој као и сам Броз. Она је после атентата неопажено отишла за Аргентину! Најбољи агенти су добијали награде и путовања широм Европе. Броз је међу награђенима. А када је почела да ради Јанка Пуста као центар обавештајаца Мађарске? Ево шта је тада записала служба Војске Југославије: ”Шпијунска школа против наше земље... Из поузданих извора се сазнаје да је у Сегедину отворена шпијунска школа која спрема младе против наше земље и Румуније. До сада се за ту школу већ јавило шест особа које официри из Генералштаба припремају у касарни Пука у Сегедину”, 21. 08.1923. године, страна 6.

Исти метод као 1913. године у Печују. Не одустаје се лако од метода који су проверени и доносе успех када је у питању агентура за рушење једне земље. Плаћеници ВМРО завршиће посао. Уједињене убице Европе одрадиле су злочин. Тако је убиством краља започела агонија Југославије. Внутрена македонска револуционарна организација даровала је усташама, Мусолинију и Герингу, извршиоце атентата... У књизи су обрађени детаљи и изјава организатора убиства.

Јосип Броз Тито се показао прилично вешт унутар партијских обрачуна. Како је Јосипу Брозу Титу пошло за руком да се ослободи Петка Милетића и преузме контролу над југословенским комунистима?

- Моја књига је пробудила, документовано, да из вишедеценијског ћутања, заборављених тајних убистава, злочина, отмица и пљачком списа и докумената, коначно проговори: БАЛКАНСКА СФИНГА – Јосип Броз Амброз, алијас Тито, на срамоту бројних и наших ''историчара'' славопеваца и папагаја! После ликвидације Горкића, када је резервни Комитет КПЈ био у Паризу, а Јосип Броз је тада благајник тог ''Комитета'' – никада није био секретар, увек је био тамо где је злато и где су жене, интригант који шармом разоружа своје противнике, а хипнотише своје љубавнице – Јосип Броз, бољи од свих других из свога окружења знао је шта треба радити и како уклонити боље од себе! Одласком 1937. године Горкића за Москву, после лажне оптужнице коју је припремио против Горкића као генералног секретара КПЈ лично Броз уз помоћ енглеског обавештајца Владимира Велебита, дипломираног правника са Сорбоне из далеке 1928. године, и – Родољуба - Рођка Чолаковића (који је у томе наивно као Босанац видео своју шансу) и када остаје упражњено место; када се чека на повратак без повратка, оклеветаног Горкића, једини истински комуниста и револуционар који је имао легенду око свог имена и добијања у Сремској Митровици, иначе руководилац Комитета прослављене робијашнице, херој без мане и страха, био је Петко Милетић, који је иначе био члан најужег партијског руководства у земљи – члан Комунистичке партије Француске, члан Комунистичке партије Мађарске, револуционарни друг Беле Куна, истакнути часник јунаштва и Црногорац са интернационалним, револуционарним искуством, човек у којег су се заклињали млади комунистички идеалисти... Робијао је као херој у Лепоглави у Сремској Митровици вишедеценијске робије. Непобеђен, непоражен, стамен, човек истине и борбе. Праведан и одан. Воли свој народ и Србију више од своје родне колевке. Такав је био легендарни Петко Милетић. Објаснио сам све детаље у књизи. Броз пише Хебрангу, Моши Пијаду и Миловану Ђиласу да Петка треба спречити по сваку цену да буде изабран за челника Партије. Моша Пијаде преко адвоката и бившег полицијског писара Продановића чини све да се интрига пусти уз благослов југословенске тајне полиције; да Милетић није херој легенда, да он наводно сарађује са полицијом, тај текст је спремио Моша Пијаде и Хебран, а пустио у оптицај ''несвршени студент'', ''црногорска усијана глава'' Милован Ђилас, и то тако да буде упућено као писмо Коминтерни – поверљива дојава!!!!  

Овај перфидни злочин обмане и издаје који су пројектовали Броз, Хебран, Пијаде и Ђилас разоткрио је метод борбе и обрачуна како да сатанско семе преузме кормило Комунистичке партије Југославије. А шта је Петко Милетић записао о тој игри и сукобу изаткане лажи и обрачуна:

''На робији су постојале и постоје двије политике ликвидаторско-опортунистичка коју су водили Андрија Хебранг и Моша Пијаде, те на другој страни бољшевичка коју се труди да води Кекић (Казниони комитет КПЈ). Прва сматра да су робијаши, заробљеници избачени из класне борбе, чији је сада главни задатак преживјети робију, те сачувати по сваку цену физичко и духовно здравље да би могли, кад их класни непријатељ пусти да изађу кући, опет у редове класне борбе. Ми бољшевици сматрамо, напротив, да су робијаши комунисти који су силом прилика и околности доспјели на посебно, изузетно тешки сектор отворене класне борбе. Они нијесу нити смију, ни један једини час да прекину своју борбу против класног непријатеља... Јер, овдје на робији је концентрисан и затворен стварни динамит наше револуције. Скоро 300 комунистичких кадрова... ''

То је став непоколебљивог револуционара који не може да опрости сарадњу комуниста Хрватске у затворима Лепоглаве са усташким покретом и споразум Хебранг-Будак који је подржао и Моша Пијаде, иза којег стоји и открива се завереничка улога Јосипа Броза који се тада потписује као Фридрих Георгијевич! Тај чудесни синоним, псеудоним, говори за себе: створен је од немачког имена и руског презимена. Није то случајно! Тада је господин већ радио за обе службе, али се није знало да га је вајар Авустинчић и Владимир Велебит већ укључио да ради строго поверљиво за британску службу. Свето Тројство постоји, али мало људи зна. Ко сазна бива убијен. Смрт не трпи сведока. Зато ће Броз стићи да 4. новембра пошаље писмо комунистима робијашима у Митровици да је пре четири дана 1. новембра 1937. године као ''непријатељ народа'' осуђен и стрељан у Москви - Милан Горкић! А информацију је Титу донео - дао Јосип Копинич!!! Све гори од горега. У књизи сам детаљно доказао поступак ликвидација и обрачуна у борби за врх КПЈ од 1934. до 1948. године. Све несреће овога свега завериле се против часних људи, а нечасни коло воде, јер желе да српски народ сваког добра ослободе... Познато је, оно лукаво састављено писмо Јосипа Броза Андрији Хебрангу из Париза октобра 1937. године... и где се лажно указује на Петка Милетића уз прекор. Броз покушава да завара Казниони комитет и тражи подршку за своју прљаву игру. Увек тако до краја. Други ће обавити ликвидацију, а он ће носити беле рукавице као барон лажни.

 

Реците нам нешто о трагичној смрти Мустафе Голубића, једног од најмоћнијих људи у коминтерни и, чини се, човека од поверења самог Стаљина. Како је Мустафа Голубић пао у немачке руке и каква је улога у томе „јунака“ нашег интервјуа?

- Чини ми част, да сам први истраживач који је установио ток и узрок драме, као и издају и ликвидацију хероја Голубића. Мустава Голубић, младобосанац, солунски добровољац, млади пријатељ легендарног Аписа, одбио је на солунском процесу да буде лажни судски сведок, млади Мостарац, неустрашив, хладнокрван, генерал НКВД-а, Стаљинов лични повереник за велике и тајне акције, човек челик са срцем детета, песник револуције и свештеник патње. То је истина...

Мустафа Голубић, витални, лепи, стасити човек са шеширом и мантилом преко руке, шетао је већ у мају 1941. године Теразијама, са лулом у устима, по сунчаном времену, лажне ведрине, заљубљеник у град и људе. А волео је само Србију и матушку Русију. Био је заљубљен у руски народ и нашег човека мученика. Веровао је у будућност која ће попут Христовог хлеба бити дарована овој земљи паћеници и хероју. Дошао је у Београд да би се срео са Брозом, загонетком, коме је Коминтерна изрекла смртну пресуду 1938. године, управо у лето 1937. године! Дошао је да казни тог самозванца, интриганта и страног агента, уљеза, који је успео, да у редове Коминтерне за Балкан створи своју тајну ''паукову мрежу'' шпијуна, доушника, провокатора и агената. Дошао је, да га казни што је злоупотребио поверење и уз помоћ Копинича на осмој конференцији у Загребу, именован као генерални секретар КПЈ без икаквог указа и пуномоћја Комитерне и Георги Димитрова. Дошао је да се коначно обрачуна и са Брозовим самозваним Политбироом КПЈ који није ништа друго до играчка самозванца коме није био дорастао ни Распућин! Лажно именовани генерални секретар КПЈ за земљу, Тито, осетио је опасност, јер га је на време обавестио Стево Крајачић, који ће тих дана бити у Земуну. Голубић је био одсео код породице Поповић. Био је хладнокрван и самоуверен. Људи тог кова могу бити хероји или свештеници истине. Умиру ћутањем, а њихова патња и бол поражавају и саме мучитеље. На знак Крајачића, Тито шаље Ђиласа и Ранковића да пролуњају градом и ослушну старе партијске везе... Голубић је дошао из Беча. Пре тога, у три наврата, прошао је кроз Србију на путу за Грчку. Шта је Крајачићу, Копиничу и Брозу било обећано за ликвидацију Голубића? Чија је рука стајала? Није само Гестапо, већ и Енглези. Голубића су уочили, пратили Ђилас и Ранковић и, коначно, откривен је стан где је смештен. Дана 9. маја требало је да се Голубић састане са Титом. Преко женског курира (име није важно) достављен је предлог за сусрет. Тито је једва чекао, да идеално улови златног паука совјетске легенде агентуре, Стаљиновог човека првог ранга, и заљубљеника Србије. Наредио је да Ђилас и Ранковић учине све да Гестапо сазна какав се опасни совјетски агент налази у Београду, са станом ту и ту. И тако је Гестапо, захваљујући Титу, уловио златну птицу за којом је трагао годинама. У кавезу је легенда. Ухапшен је у рану зору. Он је говорио: ''Ја имам једно око на леђима и видим шта се ради....'' Овог пута био је слеп. Гестапо није успео да сазна од Голубића, нити да изнуди признање ко је он! И коначно, измрцвареног, везаног за столицу, полумртвог стрељали су у Пионирском парку у Београду, где је био привремено сахрањен. Руси су 1946. године пронашли и откопали своју мртву легенду, хероја СССР-а, генерала НКВД-а Мустафу Голубића, где је уз војне почасти сахрањен у зидине Кремља. Занимљиво је сведочење новинара и публицисте Синише Пауновића: ''Мустафа је био мој школски друг, мој интимни пријатељ. Он је муслиман из Херцеговине, који је прешао у Србију и борио се у Балканском рату. Добио је орден Обилића за храброст. Краљ Александар га је волео. Био га је послао на студије у Швајцарску, стипендирао, ту је упознао Русе, комунисте и заволео их.

Почетком светског рата 1914. године дошао је као добровољац на Солунски фронт... Био је необичан, поштен човек, просто модел поштења, а с друге стране необично храбар...  Појавио се поново 1941. Није се крио, већ је ишао са неким девојкама преко Теразија... Такав је остао у сећањима оних који нису знали другу страну његове биографије... Био је увек спреман да умре за Русију, за комунизам, за светску револуцију!''

Непријатељи Србије ни данас не спавају, они размишљају како убити Србију. То је истина коју још не схватамо. Жао ми је мог народа. Истражујући више од три и по деценије тајну биографију Јосипа Броза, ишчитао сам на десетне хиљада страница из тајних архива, музеја, војних записа и библиотека од Ватикана до Омска, да бих пришао тој енигматској змији, том удару нашег народа, чија се чак и треба генерација његове идеолошке ванбрачне деце и данас шепури Србијом, приказујући се као њени усрећитељи и спасиоци, као европејци, чија ће демократија отворити нова гробља за све оне који се части, поноса и пркоса нису одрекли.

 

Ваша несумњива заслуга је то што сте у књизи открили српској јавности непознат лик Живојина Павловића, комунистичког интелектуалца, новинара, публицисте који је убијен у току трајања Ужичке републике. Реците нам нешто о томе ко је одговоран и ко је учествовао у ликвидацији Живојина Павловића. Нашој јавности је такође непозната чињеница, а коју сте Ви објавили, да је Живојин Павловић објавио књигу „Трагични биланс Стаљиновог термидора“.

- Један частан новинар Политике и Времена, публициста, Златиборац, под надимком Ждребе – Живојин Павловић, некада потписани Владо, власник књижаре ”Хоризонт” у Паризу, уредник и власник листа Пролетер, листа КПЈ који је повремено излазио у Бриселу, а понекад у Паризу, био је жива, виспрена, умна личност. Париз је био центар обавештајних служби Европе. Коминтерна је у књижари ”Хоризонт” имала свој центар, у којем се окупљају прокомунистички интелектуалци, интернационалисти, француски писци и сликари, комунисти Балкана и Русије на пролазу, као и из других европских земаља, а посебно будући интербругадисти на путу за Шпанију и одбрану Републике. Заслуге Живојина Павловића су безмерне за комунистички покрет и слободарску борбу Шпаније. Он обједињава информације, има своју тајну чудесну ''црвену бележницу'', у којој уписује запажања и оцене свих који прођу кроз књижару и Париз. Он је човек оцене, искуства, и коначно, човек великог поштења и угледа. Интелектуалац који зна душу Француске а прати судбину Црвене Русије! У тој књижари свраћају Тин Ујевић, Арагон, Барбис, Превер, Пикасо, чак и Копинич и Пежихов Воранц (Ловро Кухар – Брозов миљеник), свраћали су и Милан Бартош, Марјан Брецељ, Кардељ, Дедијер, Кидрич, Кристина Ђорђевић и други... Та књижара је, у ствари, париска веза преко које наши интербригадисти одлазе у Шпанију у грађански рат слободе, као и одред Црвене помоћи солидарности са шпанским народом. Павловић својим оценама и индиректно, у име Интернационале, даје визу за одлазак кадрова у Шпанији или не. Брозу је одбио да изда визу. Броз му то неће опростити. Јосип Броз уз помоћ Копинача одлази у Шпанију, не да се бори, већ да се преко својих агената обрачуна са свим интербригадистима који су на тајном Барселонском конгресу осумњичили њега као страног агента, и гласали за Петка Милетића као генералног секретара КПЈ па су чак и једној батерији топова, на шпанском револуционарном фронту дали Петково име као хероја партије. Главни егзекутори били су Влајко Беговић и Коста Нађ! Влајко Беговић ће ликвидирати орг. секретара ЦК КПЈ Благоја Паровића, у књизи сам све то разјаснио, док ће Коста направити списак људи који су гласали против Броза и који се из Шпаније на чудесан начин неће вратити, а други ретки појединци, који су успели, после слома 1938. године да се врате из Шпаније, биће ликвидирани у Југославији; као накнадне жртве због истине које су изрекли... Тако је Коста у НОБ стигао међу последње у нашој револуцији, али му Броз првом додељује чин генерала армије, генерала са пет звездица, за заслуге из Шпаније. Велики ликвидатори и ловци на главе били су Копинич и Крајачић до краја живота.

Али, прича о Живојину Павловићу, човеку који је прикрио заборав оних уобичајених титовских тајних гробова, човеку који је први написао самоиницијативно, у име истине, књигу ”Трагичан биланс Стаљиновог термидора ”– чиме ће навући сумњу, гнев и бес на себе крајем тридесетих година, напустиће Париз и вратити се у Београд, да би 1941. године, за време партизанске ''Ужичке републике'', био ухапшен и ликвидиран под тешким мукама, по заповести Броза. Павловићева књига била је бревијар истине о многим злоупотребама и одмаздама, великим чисткама у СССР-у, а све је написао човек који је већ пуних двадесет година био комуниста, идеалиста, без мане и страха! Био је позната личност у радничком, студентском и комунистичком покрету Србије. Добровољац у Првом светском рату, члан СКОЈ-а и КПЈ од 1919. до 1920. године, живи у Ужицу, студира права у Београду, од 1923. године је на партијском раду у Македонији, послат од легенде Симе Марковића. Био је окружни секретар за Македонију, да би почетком 1925. године отишао за Русију. Враћа се после годину дана и постаје дописник ''ПРАВДЕ'' из Македоније, да би 1929. године емигрирао у Француску, где остаје пуних десет година, пише и уређује партијски лист Против Главњаче, постаје секретар КПЈ за целу емиграцију, секретар Патроната Црвене помоћи, издавач и администратор партијског листа КПЈ – ПРОЛЕТЕР и часописа: КЛАСНА БОРБА, оснивач Радничке библиотеке у Паризу, управник партијске књижаре и власник ”ХОРИЗОНТА”. После хапшења Горкића Тито пише 2. маја 1939. године Прежихову Воранцу да су Карло Худомаљ и Живојин Павловић на његов предлог искључени из партије, али да то неће бити објављено у ''Пролетеру''?! Настаје забуна међу члановима КПЈ и КП Француске. Тито је успео, преко својих пулена, да сруши мит о Павловићу. Јер, под његовом руком од маја 1936. године до јануара 1939. године изашло је 19 бројева ''Пролетера''. И коначно, трагична судбина и крај. Жика Павловић, Владо звани Ждребе, Златиборац, новинар, члан Покрајинског комитета СКОЈА за Србију, бива откривен од стране Крцуна на територији завичајног Ужица у селу Мачкату, и позива га на предају, и хапси, на велику радост Тита, Кардеља Ђиласа, Дедијера и Ранковића, и Петра Стамболића! После невиђених мучења и премлаћивања од стране Дедијера, Стамболића, Ранковића, Ђиласа који су се такмичили у наношењу бола часном Павловићу коначно је стрељачки строј којим је командовао изванредни Крцунов убица Видан Мицић, убио Живојина Павловића и још четири стотине других недужних људи из Чајетине и Ужица!!! Брозов Термидор није чекао јесен. Грабио је туђе главе ради своје лажне револуционарне славе и морала. Издајници су убијали часне људе, и тако добијали признања и ордене за славу ''слободе'', чије су градитеље сместили у јаме и неозначене гробове. Србија није знала истину. Србија је крварила у братоубилачком рату, грађанском рату са обележјем револуције. Зла коб за историју и генерације које лако верују, а брзо сањају...

 

Живојина Павловића је ликвидирао Видан Мицић, који је о сопственом признању, по налогу партије, ликвидирао још четири стотине људи. Реците нам нешто о овом убици и кога је још ликвидирао овај егзекутор Комунистичке партије?

- Припала је част новинару Горану Лазовићу да објави свој разговор са Виданом Мицићем, убицом Живојина Павловића, носиоцем споменице 1941. године. ''Крцун је био срећан што је такав човек ухапшен'', пише Видан. Били смо га преко пања, кладе, до смрти, ломили му кости... По табанима пендреком, али узалуд, ништа није признао. Тражили су да призна где је његова ''црвена бележница''. Хтели су да му изнуде признање. Доносили су му папир у ћелију да напише шта зна... То је требало да буду имена великих људи, функционера који су били против нас! Покушао је од силних мука да парчетом стакла изврши убиство и пресече вене. Он је желео да што пре буде стрељан, јер су му муке досадиле. На питање: ”Ви сте убили Живојина Павловића?” одговорио је: ”Да, јесам, убио сам га, али не својом вољом. То је био партијски задатак...” Опростите, колико сте људи убили? Не знам тачно, али више од четири стотине. То је одлучивао Крцун, затим Стамболић.../ Пола века касније убица се бавио гајењем цвећа, каква идила историје, и какав злочин скривен у лепоту. Где је ту правда, а зашто ћути истина?

 

Јосип Броз у бескрупулозној борби за власт служио се физичким ликвидацијама политичких противника унутар земље и ван њених граница. Да ли је познати бугарски револуционар Георгиј Димитров отрован у Москви, Бугарској или на Топчидерској станици у Београду?

- Моја тврдња је плод проучавања више десетина списа, телеграма и докумената. Тито није подносио Димитрова. Знао је да он никада није дао налог за његово именовање за генералног секретара КПЈ и да је то чиста лаж и подвала, да је Броз самозванац – нека врста Лажног Шћепана Малог али дрзак агент који шпијунира и Димитрова Стаљину! У књизи сам описао, начин ликвидације Димитрова ''мирним средствима''', лековима од којих се дугорочно, али сигурно умире. Димитров је био једини заслужни човек за место председника такозване БАЛКАНСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ коју је Тито желео за себе. Стаљин је то осетио и осујетио. Тито је перфидно скратио Димитрову право на живот, за време пропутовања Димитрова кроз Србију, на путу за Москву, на Топчидерској железничкој станици, био је кратак, а судбински сусрет. О томе са много детаља говорим у књизи. Што се тиче убиства Лоле Рибара, документовано сам указао на заверу Велебит Владимир и Броз, за његову ликвидацију, на Гламоч пољу приликом припреме за лет, за Каиро и војну мисију. После убиства, уместо Лоле одлетео је Владимир Велебит британски агент и Титов генерал и повереник, који је у 93. години, умро у Лондону недавно са признатим чином генерала Енглеске армије! Шта рећи?

ТИТО НИКАДА НИЈЕ УЧЕСТВОВАО У ОКТОБАРСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ, а одбио је орден Лењина и орден Октобарске револуције 1977. године од стране Леонида Брежњева док сам ја са друговима био сужањ у Спужу! Тито је био насупрот - хусарски, коњички инструктор код Колчака у Омску, када је белогардејски генерал Колчак постао господар Омска. То се догодило 26. априла 1919. године када је 4. корпус генерала Колчака освојио простор од Оренбурга до Омска. Извршена је масовна мобилизација сељака и дезертера за Белу армију и Броз је укључен за инструктора у борби против Црвених. Противник на фронту против Белих био је командант М. В. Фрунзе, касније прослављени генерал и легенда Црвеног истока и Сибира, господар Урала! То је истина. Они који су умрли за Црвену заставу у Октобарској револуцији, са овог тла, изузев часних изузетака, остали су заборављени. Они су се борили за наду човечанства коју су понизили и изневерили кадрови слични Брозу и овде и тамо. Нажалост, то је истина. Ново издање књиге, треће допуњено издање, у два тома је у припреми и биће казане истине до краја. Нема више оклевања. Мртва уста не говоре, а поколење заборавља своје часне људе и хероје градитеље историје и славе народа. На писцу је да не дозволи заборав.

 

Геополитика број 29.     15.децембар 2008.