famous cartoon porn
famous cartoon porn
porn cartoons
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Ростислав Ишћенко: Глобални антиглобалистички грађански рат

  • Проф. др Милош Ковић- У српским земљама све су јасније тачке отпора

  • Александер Е. Гауланд: Против евра смо, миграната и бирократизације Европе

  • Проф. др Радмило Рончевић: Дарвиновски мит, највећа обмана у историји науке

Др Здравко Пено, редовни професор Богословског факултета «Свети Василије Острошки” Универзитета у Источном Сарајеву реаговао поводом апела професора Богословског Факултета у Београду о еволуцији

                                                   
Теорија еволуције један од стубова идеологије марксизма-лењинизма  
Валидно је учење светог Максима исповедника а не неког другог Максима

Поводом „Јавног апела“ наставника и сарадника ПБФ у Београду, у вези са „Петицијом за ревизију изучавања теорије еволуције“, осећам потребу да, као наставник догматике и етике, верујућим и свим људима добре воље, изнесем следеће мишљење:


1. Подсећање потписника Апела да ниједна од институција којима је Петиција упућена „немају надлежност да задиру у ма коју научну област и врше ʻревизијуʼ онога што се унутар ње има сматрати за научну теорију и као такво бити изучавано и предавано ђацима и студентима“, представља криво тумачење тог документа. Потписници траже, преко институција које то могу покренути, отпочињање процеса преиспитивања теорије која има научне недостатке, али која за сваког од потписника, свакако и за све верујуће људе, али и неке неверујуће, представља атак на „здраву памет“ и вређање интегритета људске личности. Дакле, реч је о потреби ревизије једне теорије која не говори о далеким галаксијама, него о настанку човека и људском идентитету. За разлику од многих других, ова научна теорија није донела благодети људском роду, а породила је и дру­штве­ни дар­ви­ни­зам, чији је поборник, Хер­берт Спен­сер, настојао да прин­ци­пе при­род­не се­лек­ци­је и пра­во ја­чег на пре­жи­вља­ва­ње при­ме­ни на чо­ве­ка као дру­штве­но би­ће. Треба ли подсећати да је теорија еволуције била и један од стубова идеологије марксизма-лењинизма?  
 
2. Потписници Апела сматрају да иницијативе за ревизије „не могу потећи од скупине грађана (ма колико она била велика, а њени чланови угледни), већ једино и искључиво од саме науке, тј. дате научне области (у овом случају: биологије) односно од научне заједнице експерата компетентних у том домену истраживања“. За очекивати је да они сами, као опоненти, у најмању руку, имају статус експерата из биологије, а не да себе граде већим стручњацима од свих професора и доктора медицинских наука међу потписницима Петиције.

3. Очекивало би се од теолога-научника да владају основним логичким правилима (тим пре што у својим редовима имају једног нетеолога-философа), јер само на основу речи „сходно претходно реченом“, на почетку 3. тачке њиховог Апела, није могуће извести никакав ваљани закључак, поготово не онај који гласи: „Сматрамо да у програму наставе биологије, на свим образовним нивоима, не постоји ништа што би тренутно могло да замени теорију еволуције или да барем буде представљено као њена једнако плаузибилна алтернатива“. Овакав закључак би потписници Апела, као нестручњаци из дате области, могли извући само на основу премисе да не постоји ниједна друга теорија о стварању. Тврдити да је теорија еволуције једина веродостојна то могу само научници у тој области, а потписници Апела то нису. Овом тврдњом они губе статус очекиване неутралности и лаичке суздржаности, будући да наступају као мериторне личности у области коју не познају. И док потписнике Иницијативе, позивају, не без цинизма, да „приљежним научним радом, на основу мноштва ʻдоказаʼ које су навели на две штампане стране“, постулирају нову теорију, они сами не морају никакав труд да уложе, јер Дарвину верују безусловно (можда и више него што је Дарвин веровао себи!). „Заобилазнице и пречице“ у закључивању не важе за друге, већ само за њих.

4. Ниједан православни теолог, најдубље разлоге свог идентитета не налази у науци, већ у библијској вери, те је стога излишно наглашавати „став, широко прихваћен од научне заједнице теолога широм света, да не постоји никаква ʻбиблијска теорија стварањаʼ која се може схватити као научна теорија која би, као таква, представљала научну алтернативу теорији еволуције“. За хришћане уопште, тим пре за теологе, од велике важности је да ли је нека теорија о стварању супротстављена или не библијским истинама вере. Није потребно да неко буде научни експерт, па да зна да Дарвинова теорија еволуције говори о развоју врста другачије од Библије, чак насупрот њој. Раз­вој ство­ре­ног све­та у скла­ду с Бо­жи­јим пла­ном је јед­но, а на­уч­на те­о­ри­ја о раз­во­ју сло­же­них ор­га­ни­за­ма од јед­ног или не­ко­ли­ко при­ми­тив­них ор­га­ни­за­ма и о пре­тва­ра­њу јед­не вр­сте у дру­гу, је­сте не­што са­свим дру­го. У књизи Постања стоји да је Бог створио свет по његовим врстама (1. Мојс. 1, 11–12). Према учењу св. Максима Исповедника, сходно Божијој вољи, која је истоветна са логосима бића, свет постоји од почетка по врстама, јер ло­го­си бића се огле­да­ју „у одр­жа­њу стал­но­сти сва­ке по­је­ди­не вр­сте“, а тој вољи служе и природни закони који се огледају „у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте“. Циљ држања природних закона јесте да „чо­век на­у­чи да не ме­ња при­род­ни са не­ким дру­гим – не­при­род­ним за­ко­ном“. Дакле, валидно је учење светог, а не неког другог Максима, тако да пре сврставања неког у присталице „идеологије америчког креационизма“, треба дати ваљано тумачење оних места Светог Писма на која се креационисти позивају. И нипошто не треба, супротно логици, изводити закључак да бити против теорије еволуције значи бити поборник теорије креационизма, како се хоће у Апелу, у црно-белом светлу, представити свака друга алтернатива. Боље је бити без икакве теорије, него са лошим алтернативама.

5. Односи између теологије и науке не морају бити постављени по принципу или једно или друго, али када је реч о теорији еволуције, није тачно да „вера у тројичног Бога који је слободни творац света и живота, уопште није (нужно) у сукобу са теоријом еволуције“. Научник Стивен Џеј Гулд је исправно тврдио да се наука ба­ви ем­пи­риј­ском ствар­но­шћу, док се те­о­ло­ги­ја ба­ви пи­та­њи­ма сми­сла све­га. За­то је Гулд утвр­дио да су на­у­ка и те­о­ло­ги­ја тзв. не­пре­кла­па­ју­ће обла­сти (енгл. NO­MA – no­no­ver­lap­ping ma­gi­ste­ria). Ова­кав Гул­дов став, иако про­ис­те­као из же­ље да се су­прот­ста­ви псе­у­до­на­уч­ној те­о­ри­ји о не­при­хва­та­њу те­о­ло­ги­је, мо­гао је од­ве­сти у крај­ност пот­пу­ног за­тва­ра­ња на­у­ке и те­о­ло­ги­је у њи­хо­ве окви­ре. Раз­у­мев­ши опа­сност ста­ва о не­пре­кла­па­њу те­о­ло­ги­је и на­у­ке, Алистер Мекгрет, такође научник, изнео је став да су те­о­ло­ги­ја и на­у­ка де­ли­мич­но пре­кла­па­ју­ће обла­сти (PO­MA – partly over­lap­ping ma­gi­ste­ria). Мек­грет је свакако имао у виду да Бог ни­је, ни­ти мо­же би­ти пред­мет кон­ку­рен­ци­је на­уч­ног об­ја­шње­ња и да те­о­ло­ги­ја ни­је кон­ку­рент на­у­ке, те да на­у­ка и те­о­ло­ги­ја има­ју мо­гућ­ност ме­ђу­соб­не са­рад­ње (енгл. cros­so­ver fer­ti­li­zing, до­слов­но ме­ђу­соб­не оплод­ње) у ко­јој и јед­на и дру­га мо­гу да на­у­че из тог од­но­са, указујући притом на опасност схватања науке као иде­о­ло­ги­је.

6. Давно је превазиђен римокатолички схоластички модел сходно којем је философија, са њом и наука, била слушкиња теологије (ancilla theologiae). Једнако је неприхватљив и други однос у којем теологија треба да буде подређена науци и то не због тога што теологија нема своју методологију, већ због тога што постоје теолози који не налазе свој идентитет у богословљу и дају превагу науци, без обзира на садржај који она нуди. Зато је, у најмању руку, зачуђујуће заузимање потписника Апела за крајње по­ни­жа­ва­ју­ћу Дарвинову ан­тро­по­ло­ги­ју. Подржавати Дарвинову теорију о заједничком претку човека и мајмуна и, у исто време, предавати библијску повест о стварању Адама по икони и подобију Божијем, потпуно је неспојиво. Одбацивање сцијентизма, као религијске алтернативе хришћанском учењу о Богу, још увек не значи да су односи између науке и теологије добро постављени. Веронаука је, због погрешног односа према вери оних који су је предавали, од првог наставног предмета, почетком прошлог века, стигла у наше време на последње место, а у време неприкосновеног двовлашћа Маркса и Дарвина, била је потпуно избачена из школског система. Превасходно због оних који имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли (2. Тим. 3, 5) запали смо као народ у духовно мртвило и безнађе из кога се тешко излази. Апел наставника и сарадника ПБФ у Београду никако не помаже буђењу из духовне обамрлости, већ представља још једну неочекивану и ничим изазвану инјекцију наркозе племену које „мртвим сном спава“.

7. Свакако да је тачно да су програми из веронауке и биологије у конфликту, превасходно због теорије еволуције, као што је тачно и да су потписници Апела у сукобу са библијском вером и богословљем отаца Цркве, будући да се залажу за ту теорију. Никакво оправдање попут „за науку ради науке“, бар за њих не важи, јер би требало да су се „посветили“ богословљу. Или овим апелом јавно исповедају лични промашај у професионалном определењу?

На крају, недопустиво је изједначавање догме и идеологије. Потписници Апела би требало да разумеју људе из света који то не знају, будући да је реч догма злоупотребљавана у комунистичком систему и у политичкој свакодневници, пошто јој је додељен готово искључиво негативан предзнак. Догма је управо супротност идеологији (што нажалост не зна чак ни потписник Апела који се бави догматиком), јер се она ником не намеће силом „одозго“, него се, будући да је основ живота у Истини и извире из светотајинског живота и подвига, потврђује свенародним „Амин“.
 
Из свега реченог недвосмислено следи да треба подржати Иницијативу, а Апел против ње треба сматрати озбиљним промашајем, аутодеструктивним и погубним, нарочито за оне који нису довољно утврђени у вери. У Светом Писму се налазе и ове речи: саблазни морају доћи, али тешко човјеку кроз кога долази саблазан (Мт. 18, 7).

У Београду, 19. маја 2017. године                                     

 Др Здравко Пено
 редовни професор Богословског факултета
 „Свети Василије Острошки“
 Универзитета у Источном Сарајеву