famous cartoon porn
porn cartoon
cartoon xxx
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Ростислав Ишћенко: Глобални антиглобалистички грађански рат

  • Проф. др Милош Ковић- У српским земљама све су јасније тачке отпора

  • Александер Е. Гауланд: Против евра смо, миграната и бирократизације Европе

  • Проф. др Радмило Рончевић: Дарвиновски мит, највећа обмана у историји науке

Др Џудит Рисман: Сексуална саботажа

Др Џудит Рисман, амерички научник која је своју научну каријеру посветила анализи сексуално-индустријског комплекса

judith

Њена најновија књига Сексуална саботажа шокирала је јавност снагом аргумената којима је разобличила најмрачније тајне сексуалног „истраживања“ Алфреда Кинсија, чији живот и рад представљају једну од најбоље скриваних научних превара која је поставила моралне основе за сексуалну револуцију у САД шездесетих година прошлог века и нормализацију хомосексуализма, порнографије, педофилије, инцеста, садомазохизма, групног секса широм Запада.

Разговор водила: Биљана Ђоровић

 

Џудит Рисман је посветила своју научну каријеру анализи Сексуално-индустријског комплекса, његове скривене агенде, начину и формама деловања и последицама које су драматично угрозиле позицију човека по орвелијанско-хакслијевској матрици тоталног поробљавања и контроле јединке. Њена најновија књига, под називом Сексуална саботажа: Како је један човек покренуо пошаст корупције и заразе на Америку, како показује WND Press Realise, шокирала је јавност снагом аргумената којима је разобличила најмрачније тајне сексуалног „истраживања“ Алфреда Кинсија, чији живот и рад представљају једну од најбоље скриваних научних превара која је поставила моралне основе за сексуалну револуцију у САД шездесетих година прошлог века и нормализацију хомосексуализма, порнографије, педофилије, инцеста, садомазохизма, групног секса широм Запада.

Радећи под окриљем Рокфелерове фондације, Алфред Кинси је објавио студије Сексулано понашање мушкарца (1948) и Сексуално поашање жена (1953), којима  је остварио огроман утицај не само на америчко друштво, већ и на морални, социјални и политички поредак широм света. Џудит Рисман сматра да не можемо да преценимо ужасавајуће ефекте свеопште промоције и прихваћености рада Алфреда Кинсија, чија су „истраживања“ уздрмала темеље морала и лансирале сексуалну револуцију шездесетих година, резултирајући астрономском инциденцијом свих социјалних патологија какве су хомосексуализам, порнографија, садомазохизам, пораст силовања, злостављање деце, сексуално преносиве болести, насиље, промискуитет... Када то каже, Рисман заправо цитира самог Кинсија који је тврдио да је, на основу својих девијантних примера које је користио у својим истраживањима, доказао да 95 процената Американаца ужива у девијантном сексу, што га је водило даљем закључку: да су све форме секса легитимне и да се људи не смеју сматрати преступницима зато што их упражњавају. Педофилија, бестијалност, инцест, хомосексуализам, прељуба... За Кинсија то нису биле перверзија и он је радио све да збаци законска ограничења која су забрањивала њихово упражњавање. Кинсијева истраживања била су основ за радикалну промену коју је Ернст Морис, Кинсијев адвокат из Националне организације за људска права (ACLU) овако окарактерисао: „Буквално свака страна Кинсијевог извештаја дотакла је неку одредницу правног кодекса“. И захваљујући финансијком гуруу и његовом утицају на све структуре система, била је промовисана од мале али моћне мањине уметничке, интелектуалне, академске и научне елите. Најважнију улогу у утемељењу Кинсијевих лажи у темеље званичне политике и широко прихваћених ставова, одиграла су два човека: Хју Хефнер, који је, док је био студент на колеџу, написао тезу о Кинсијевом извештају у којој је демонстрирао дивљење према човеку који је „покретом руке отворио простор неслућеног сексуалног буђења у Америци“, да би потом следећи идеје свог гуруа покренуо магазин Playboy, посвећен унапређењу сексуалног буђења кроз „soft-core“ приступ којим је порнографију учинио друштвено прихватљивом. Други пасионирани читалац Кинсијевог дела лансирао је хомосексуализам као друго, неодвојиво крило сексуалне револуције. Био је то Хери Хеј, оснивач хомосексуалног покрета.

„Сам Кинси“, каже Џудит Рисманбио је хомосексуалац, бисексуалац, педофил, садиста и садомазохиста, овисник о порнографији и све те његове абревијације данас се сматрају културно прихватљивим и широко су промовисане у популарној култури: филмовима, телевизији, књигама, часописима, рекламама итд. Свакако је културна валидација и мејнстримизација хомосексуалности један од највећих преокрета који се може сматрати Кинсијевим тријумфом.“

Када неко попут Вас изнесе чињенице о позадини настанка и начинима функционисања сексуално-индустристијског комплекса, њему се по аутоматизму затварају врата мејнстрим медија. Прилику коју сте добили гостујући код Фила Донехјуа нисте пропустили: бриљантним наступом успели сте да изнесете податке о методама, техникама и истраживачким стратегијама на којима је био заснован рад Алфреда Кинсија, научног идола на пољу сексологије и Института за сексуална истраживања, финансираних од Рокфелерове фондације, која је неопорезованим новцем пореских обвезника, тридесетих година XX века, започела са убрзаним преузимањем науке, културе и уметности.
- Да, била је то изузетно важна емисија. Фил Донехју ме је позвао у свој веома гледани телевизијски ток-шоу програм са једном једином амбицијом: да покаже америчкој јавности да су моја истраживања – научна превара, а ја једна опскурна особа коју треба раскринкати и то пред ТВ камерама, у директном дуелу са истином, чији је репрезент био он и припадници рокфелеријанске научне елите.

Фил Донехју је управо тако конципирао своју емисију: наступио је као велики поштовалац Кинсија и Института за сексуална истраживања, који су у уводном обраћању публици Фила Донехјуа добили обол олимписких научних висина: Кинси је представљен као генијални научник који је за сексуалност био оно што је Фројд за психијатрију или Марија Кири и Ајнштајн за физику. Чињенице са којима се аудиторијум суочио током ове емисије учиниле су да ова позлата избледи; брана лажи којом је интелектуални и културни естаблишмент обавио рад Алфреда Кинсија је попустила и сва прљавштина, нечасност „научних“ циљева и метода је покуљала. Били су то тешки тренуци за Донехјуа, особито је био трагичан његов покушај да спречи да камере покажу табелу са подацима који су се односили на догађања за столом бр. 34, где је Кинсијев тим експерата изводио експерименте са бебама. Како су моја истраживања утврдила и показала: столови 30, 31, 32, 33 и 34 били су одређени за сексуалне експерименте са децом, током којих су деца била сексуално злостављана, силована и содомизована од стране одраслих мушкараца – чланова Кинсијевог „истраживачког“ тима. Филмови су снимани током ових сесија, штоперице су коришћене како би се мерило време за оно што је Кинси дефинисао као дечији оргазам.

Током емисије читала сам делове из Кингсијеве књиге „Сексуално понашање мушкараца“ и Кинсијеву дефиницију дечије сексуалности. И када сам прочитала неколико одломака рекла сам: „Онај ко је ово написао није ништа друго до садо-мазохистички педофил, или прецизније педерист јер би само такав човек могао да дефинише као оргазам ове крике, урлике и конвулзије малих бића која су јецала и вриштала.“ И, будући да сам у емисији била уживо, могла сам да инсистирам да се табеле на којима је Кинси заснивао „научну“ утемељеност рада свог тима покажу америчкој јавности. Донехју се супротставио својом јаловом реториком, али није могао да уради ништа друго до да, након што сам рекла: „Немојте Ви да објашњавате, покажите табеле, дозволите да јавност сама процени, дозволите да јавност те табеле види.“

И, можете да замислите када се на ТВ екрану појавила табела на чијем је врху стајало:
„Дете старо пет месеци −  број оргазама: 3 − време постизања оргазма?“

Врхунац је представљао последњи податак из ове табеле, податак о четворогодишњаку који је, по Кинсијевим мерењима, доживео двадесет шест оргазама у току 24 сата.

И коначно је та табела, која је била обавијена велом ћутања, показана јавности, и ја сам упитала Донехјуа: „Како је Кинси могао да дође до оваквог резултата и како се такав рад може бранити?“ Споменула сам да сам добила писмо од једног од Кинсијевих сарадника који је дао на ово питање прецизан одговор: коришћене су оралне и мануелне технике. Донехју се тада окренуо Кинсијевом представнику у студију који је радио у Институту као фотограф и упитао га како би он бранио овај поступак, а Кинсијев сарадник, господин Трип, одговорио је да су то подаци које је Кинси добијао од педофила који су били веома опрезни док су спроводили ове експерименте, који су знали да користе штоперице и да веома пажљиво изведу научно истраживање. Након ових његових речи сви у публици су устали и почели да негодују веома гласно. Људи су били ван себе од беса. Америчка јавност која је гледала овај програм остала је згађена и ужаснута. И, кажем вам: ако данас добијемо прилику да покажемо графиконе, табеле и демонстрирамо доказни материјал у медијима, уколико Њујорк Тајмс објави овај доказни материјал, произвешћемо нову сексуалну револуцију у Америци и нанећемо смртоносни ударац сексуално-индустријском комплексу и „науци“ на којој је утемељен. Тиме ће бити омогућено револуционисање друштва које и почива на манипулацији и изопачавању сексуалне енергије.

Оснивач хомосексуалног покрета, Хери Хеј (Harry Hay) био је такође један од Кинсијевих ђака.

- Да. Хари Хеј – пионир хомосексуалних права, био је кооснивач Mattachine Society − нуклеуса политизиације хомосексуалног покрета. После читања Кинсијевог извештаја 1948, као и Хју Хефнер, Хеј је пронашао да кинсијевски модел сексуалности представља животни и вредносни путоказ, оставио је жену и двоје деце и живео типичан хомосексуални живот у чијем је центру била порнографија и оданост свим типовима сексуалног искуства, укључујући и искуство са дечацима, које је сматрао пожељним. Хомосексуални историчари с правом уздижу Хеја, хвалећи његов „огроман допринос“ за профилисање права геј популације. Управо је Хеј профилисао позицију хомосексуалца као мањинску, ону која спада у „цивилна права“. На тај начин први пут су хомосексуално понашање и оријентација политички конотирани и дефинисани као „културна мањина“ са мањинским чланством и мањинским правима. Хомосексуални покрет још увек следи Хејову оригиналну стратегију тражења заштите од „дискриминације“ и „виктимизације“ која почива на статусу „културне мањине“.

До краја живота (2002) Хари Хеј је марширао са NAMBLA (Тhe North American Man-Boy Love Association).

Зашто је сексуално-индустријском комплексу важна политизација хомосексуализма?
- Политизација  хомосексуализма одвија се у условима у којима се свесрдно подривају основе на којима почива брак, као заједница мушкарца и жене, и то ни најмање није случајно. Видите, када се сексуални однос одиграва у оквиру брака и ван утицаја порнографије, када представља однос између мушкарца и жене, онда имате однос који не производи трошкове за друштво: нема венеричних болести за које треба плаћати, нема вакцина које треба плаћати, деца су здравија и ту, дакле, нема издатака или их има мало. Тако изгледа нуклеус здраве породице која је одговорна према својим члановима, али одговорна и према друштву. Таква породица захтева друштвену контролу, не жели корупцију и не толерише да, рецимо, људи у Пентагону скидају дечију порнографију са интернета, а за овакве преступе захтевају строге затворске казне и то без одлагања. Такви људи не би дозволили продукцију порнографије у друштву, не би толерисали канцерогене процесе који су данас преовлађујући, и не би их толерисали, зато што би разумели да такви процеси представљају највећу опасност по друштво. Такво, сексуално здраво друштво, знало би важност слободе и истинског патриотизма којим су освајане победе у оба светска рата. И, наравно, такво друштво не би одбацило Бога и његових десет заповести, које су до сада омогућавале да останемо при здравој памети. И такво друштво не би дозволило да краљеви и краљице, оличени у Рокфелеру и осталим припадницима ове свемогуће елите, контролишу њихова друштва управљајући и играјући се људима, народима и нацијама као луткама на концу, што је управо оно што се догађа када је сексуалност преусмерена са своје природне суштине, промовисана у цивилно право и слободе и импостирана у реторику прогреса. Сексуално-индустријски комплекс је поставио смртоносну замку за друштва и појединце – смртоносну замку је поставио сексуално-индустријски комплекс оличен у дијаболичном четвороуглу: наука (сексологија), порнографија, хомосексуализам и фармацеутска индустрија, које спроводе и контролишу нестанак аутентичног, здравог појединца, и производе болест којом се паразитски хране.

У својој књизи R.S.V.P. America; Restoring Social Virtue and Purity to America, у поглављу Dossiers Of Prominent Leaders In The Sexuality Field (Досијеи истакнутих лидера у области сексуалности) на десет страница именујете етаблиране сексуалне експерте који су захваљујући институционално подржаном, недодирљивом Кинсијевом ауторитету широм САД успели да освоје право на деловање на човека, од његове најмлађе доби, па до дубоке старости.
- После Кинсија, ти стручњаци су употребљавани од стране сексуално-индустријског комплекса како би опсценост била дерегулисана, а тиме и легализована, што је постизано бројним и многоструким преварама, најочигледнијим у изградњи уметничког статуса опсцене „софт“ порнографије.                                             
Ови „експерти“ су веома много цитирани у процесу легализације содомије, у легитимизацији хомосексуалних бракова и усвајања деце, итд. И они су подржали стварање сексуално оријентисаних закона какав је „злочин мржње“ (у ову групу спада и тзв. говор мржње). Слично томе, многи од ових стручњака заступају, подучавају и сведоче о нешкодљивости педофилије (секса између одрасле особе и детета и слично).

Неки од експерата чије сам биографије објавила сами су се идентификовали као педофили, а свима њима је заједничко то што су током своје професионалне експертизе цитирали и ослонили се на Кинсијеве „научне“ податке, попут лажне „Кинсијеве скале“. Многи од њих у хијерархији сексолошког поља, поред тога што су професионално обучени за поље порнографије, запослени су и у мултимилијардерској (изражено у доларима) индустрији порнографије, путем Пентхaус магазина (Penthouse Forum), и других на сексуалном тржишту. Многи чланови одбора Пентхaус раде на факултетима или су чланови универзитетских одбора. Институт за напредне студије људске сексуалности (IASHS) представља доминантну образовну институцију у области људске сексуалности у САД, а поменути експерти ангажовани су у раду две акредитоване сексолошке агенције, Друштву за научне студије секса, Inc, и ASSECT, Америчком друштву секс едукатора, саветника и терапеута, итд.

Ови научници иду трагом свог прослављеног ментора. Даћу вам један пример: др Mary Calderone, оснивач  SIECUS-а,  добитница Playboy-евих грантова, често је интервјуисана за Playboy. Ова бивша директорка Planned Parenthood Medical промовисала је тезу о урођеној дечијој сексуалности, која почиње са њиховим боравком у материци и испољава се  онда када деца „осете сензације изазване додиром и стимулисањам гениталија“.

Тумачећи 1983. један ултразвучни снимак дошла је до закључка да снимак показује ерекцију код 29-недељног фетуса, што јој је послужило као доказ о постојању тзв. материчне „сексуалности“. Калдерон је добитница 51. Награде за истакнуто научно достигнуће, коју додељује Институт за напредне студије људске сексуалности и научни ауторитет у који се не сме и не може сумњати. 

Велики сте ауторитет у области проучавања негативног утицаја и ефеката порнографије. Ваша анализа представља дубок и темељан продор у оне аспекте које порно индустрија жели да сакрије. Овој области истраживања посветили сте тридесет година рада и дошли до доказа да порнографске слике мењају хемијску структуру људског мозга. Порнографија, како сте доказали, може да изазове зависност и главни је узрочник појава какве су силовање, инцест, педофилија и друге форме сексуалног насиља. Ваш продор у мрачне тајне порнографског бизниса „тешког“ на десетине милијарди долара начинио Вас је омраженом особом у овим круговима, па Вас је Playboy магазин назвао „пропагаторком лова на вештице“.
- Порнографија нипошто није безопасна. Излагање провокативним фотографијама или филмовима – особито када укључују голотињу – има моћ хероинске инјекције као и њене токсичне ефекте: делује на чула и манипулише мозгом и на хемијском и на психолошком нивоу.

Четири различите научне дисциплине помажу нам да разумемо шта порнографија ради људском организму: проксемика, етологија, неуропсихологија и психофармакологија. Порнографске слике превазилазе уобичајене просторне релације међу индивидуама и отварају простор за агресију на коју се конзумент порнографије навикава и коју, под одређеним околностима, тежи да манифестује у јавној сфери. Порнографија своди жену на женку у њеној еструсној фази (estrous): проширене зенице, полуотворена уста, презентација задњице: све су то сигнали парења емитовани са циљем да изазову инстинктиван одговор мушкарца. Мушкарац физиолошки одговара на слику на дуплерици као да је она део стварности.

И ту долазимо до проблема: човек не може да задовољи своје потребе са оним ко их је изазвао, што у њему природно производи љутњу, а често и бес. И, наравно не љути се на Хју Хефнера нити на сниматеља, већ на жене. На жене које не испуњавају оно што обећавају и на шта позивају. Порнографија делује као ерототоксин и то је кључ мог разумевања деловања порнографије на људски мозак. Еротски стимулуси, настали деловањем порнографије, индукују лучење тестостерона и ендорфина и људи заправо постају надрогирани порнографијом. Временом овакви надражаји надвладавају оне који су повезани са емоционалном блискошћу, са љубављу, и то је кључни проблем. И разлог због којег човек који конзумира порнографију у великој мери, постаје сразмерно импотентан. То је део порнографског искуства које показује да овисник о порнографији све теже може да успостави однос са својом партнерком без стимулуса које добија од порнографије, док је, са друге стране, све незадовољнији чињеницом да објект његове пожуде није онај са којим је реализује, тако да постаје жртва располућености и опседнутости сликама које доминирају његовим мозгом и телом – његовим организмом. Дакле располућеност и губљење способности да човек управља својом моћи (сексуалном) резултирају све већим степеном импотенције. 

У тој тачки, big pharma, фармакоиндустрија, ступа на сцену и помаже мушкарцу да на тренутак поврати своју сексуалну моћ (пилуле − вијагра и сл.) и то је најбољи пример како функционише сексуално-индустријски комплекс: сексолози легитимизују порнографију, порнографија индукује импотенцију а фармацеутске куће лече импотенцију узроковану порнографијом. Тако упаковани бизнис има профит који се мери милијардама долара.

Двери српске (www.dverisrpske.com)

Геополитика бр.41, 1.мај 2011.


Научна биографија др Џудит Рисман

Др Џудит Рисман (Judith Reisman), ауторка књига:  Меки порно игра грубу игру (1991);  Кинси, секс и превара (1990); Кинси, злочин и консеквенце (1998, 2000, 2003); Слике деце, злочина и насиља у Плејбоју, Пентахаусу и Хустлеру (1986, 1989, 1990); Сексуална саботажа: Како је један луди научник покренуо епидемију корупције и заразе у Америци, (2010). Своју ерудицију и истраживачки дар (суверено се креће унутар неколико научних дисциплина) посветила је вишедеценијском истраживању процеса током кога је сексуалност постала моћно оружје за форматизацију човека по мери моћних интереса.