famous cartoon porn
lesbian cartoon porn
3d cartoon porn
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Ерве Живен: Западни зид није пао

  • Герхард Визневски: Глобални миграциони пакт – стратегија за поробљавање Европе

  • Дејан Мировић: Режим у Подгорици има несразмерну моћ у Србији

  • Небојша Катић: Ко се није задужио, спасио се!

  • Слободан Стојичевић: “Мрежни рат против Срба” - сламање воље за отпором

Наоми Клајн: Доктрина шока

Наоми Клајн, канадски новинар и колумниста, аутор једне од најпродаванијих књига под насловом  

Доктрина шока

Klein_Naomi

Радила сам чланак за Харперс магазин, који се односи на то како су шок и страх након напада на Ирак намерно искоришћени од стране Бушовог тима да би се погурала економска шок терапија. Знамо то по руском моделу, у коме је веома брза трансформација из затвореног комунистичког тржишта ка некој врсти слободног тржишта преко ноћи, у случају Русије, довела до врсте олигархијског, а можда и мафијашког капитализма. Покушавала сам да разумем значење ове различите врсте шокова: ратних, економских, шокова примењених на тело, коришћење тортуре.



Наоми Клајн је награђивани новинар, колумниста и аутор међународно најпродаваније књиге и бестселера Њујорк Тајмса, „Доктрина шока“. Широм света књига је објављена 2007. године, преведена је на двадесет пет језика, одштампана у преко милион копија. Рејчел Медоу рекла је за ову књигу да је „једина књига у претходној години, за коју морам рећи да је обавезна за читање!“.
Њена прва књига „Не лого“ такође је постигла завидан међународни успех, и она је преведена на преко двадесет пет језика у више од милион копија; широм света је на десетогодишњицу издавања 2009. изашао примерак књиге. The Literary Review of Canada је назвао једном од сто најзначајнијих књига икада објављених у Канади. Њена колекција „Fences and Windows: Dispatches from the Front Lines of the Globalization Debate“ објављена је 2002.
Године 2007. шестоминутни филм „Доктрина шока“, режиран од стране Алфонса Кварона, ушао је у официјелни избор Венцијанског бијенала, интернационалних филмских фестивала у Торонту и Сан Себастијану. „Доктрина шока“ је такође адаптирана у документарац награђиваног режисера Мајкла Винтерботома, који је премијерно приказан на Санденс филмском фестивалу 2010.
Наоми је сарадник Harper’s-а и репортер за Rolling Stone и пише редовну колумну за The Nation и The Guardian који је повезан са синдикатом The New York Times-а. Писала је за The New York Times, The Washington Post, Newsweek, The Los Angeles Times, The Globe and Mail, El Pais, L’Espresso and The New Statesman, између осталих.



Ако немате ништа против, на почетку бих прочитао неколико пасуса из Википедије о Вама, па бих Вас замолио да то прокоментаришете.
- У реду.

Наоми Клајн, рођена 8.маја 1970. у Монтреалу, канадски је новинар, писац и активиста, позната по својој политичкој анализи и критичком односу према корпоративној глобализацији. Допада ли Вам се такав увод?
- Мислим да је то у реду; да, сигурно, с тим што је не називам глобализацијом.

Како је зовете?
- Па, критичар сам корпоративне моћи, било локалне, било глобалне. Сам термин глобализација не сматрам да је од помоћи. Али добро је да су ставили „корпоративна“ испред.

Наоми Клајн одрасла је у јеврејској породици, са историјом левичарског активизма. Њени родитељи су се у Канаду преселили након 1967. године из САД, као противници рата у Вијетнаму. Њена мајка, Шер Клајн, позната је по документарним филмовима, од којих је најпознатији антипорнографски филм „Not a Love Story“. Њен отац, Мајкл Клајн, лекар је и члан Друштва лекара за друштвену одговорност. Брат Сет Клајн, директор је Британске Колумбије, канцеларије канадског Центра за политичке алтернативе.
- Да, сви у мојој породици су прави бунтовници. Људи заправо немају контролу над Википедијиним сајтовима; налазим ту опседнутост мојом породицом помало бизарном, ја нисам аутобиографски писац, већ пишем о култури и политици.
Кога највише љути Ваше писање?
- Па, обожаваоци Милтона Фридмана су прилично љути, јер је „Доктрина шока“ прилично критична према њему. „Доктрина шока“ је алтернативна историја тога како смо завршили са тржишном економијом каква је ова наша данашња. И то је широм  света глобализовано. То је прилично фундаменталистичка верзија према којој би све требало да буде приватизовано, манија за дерегулацијом, а резултате смо могли да видимо на Вол стриту.
Моја књига говори о томе како смо ту доспели. Милтон Фридман је у причи имао важну улогу, углавном јер је био први популизатор покрета, а не јер су му идеје биле оригиналне; био је део чикашке традиције, и ту је традицију пренео масама, био је многим владама политички саветник. Фокус у књизи, ипак, није толико на њему, колико на Чикашком универзитету и нарочитој улози коју је Универзитет имао, у међународном смислу. Та улога је био веома агресиван програм привлачења студената из целог света, а углавном су били из Јужне Америке. То све и није имало толико везе са Милтоном Фридманом, нити је то била његова идеја. Била је то одлука Стејт департмента, било је много забринутости око чињенице да се око педесетих година 20. века Латинска Америка окретала левици све више, што је свакако био тренд и током шездесетих и седамдесетих година.
Ова идеја била је закувана од стране економског дела Чикашког универзитета и главешина чилеанског програма, оног што је постало  USAID, да ће довести чилеанске студенте на овај Универзитет, економски део, управо због његове конзервативности. У то време, педесетих година, ово није било у главним токовима јер је амерички економски курс био под ставовима кејнсијанизма. Харвард, Јејл.. Сви су били кејнсијанци.
Ипак, Универзитет у Чикагу био је другачији. Имали су тај програм по којем је требало да доведу стотине латиноамеричких студената који би студирали у програму Милтона и његових колега. То је имало невероватан утицај на политику Латинске Америке, јер су, када је дошло до серије војних пучева седамдесетих, створени тимови економиста спремни да раде са војним владама које нису имале експертизу у економији. Тако да су настали својеврсни савези или партнерства војске и ових економиста, обучаваних на поменутом Универзитету.

Како сте открили чилеанску везу?
- Много сам истраживала тамо. То истраживање је заправо проистекло из чињенице да сам скоро две године живела у Аргентини. Супруг и ја смо снимили филм „The Take“ о економској кризи која је Аргентину погодила 2001. О Чилеу сам научила и кроз војни пуч који га је погодио.

„Доктрина шока“ изашла је 2007. године. Дајте нам суштину.
- Књига говори о различитим врстама шокова. Због тога је и назив такав. Међутим, ту се ради о политичком коришћењу шока. Проистекла је из мог извештавања за Харперс магазин у Ираку 2004.

Радила сам чланак за Харперс магазин под називом „Багдад година нулта: Пљачкање Ирака у потрази за Неоконзервативном Утопијом“. И тај чланак се односи на то како су шок и страх након напада на Ирак намерно искоришћени од стране Бушовог тима који је дошао након инвазије, цивилног тима ЦПА, да би се погурала, како је економисти називају, економска шок терапија, што је као брза ватра трансформација ка слободном тржишном систему. Знамо то по руском моделу, у коме је веома брза трансформација из затвореног комунистичког тржишта ка некој врсти слободног тржишта преко ноћи, у случају Русије, довела до врсте олигархијског, а можда и мафијашког капитализма. Џозеф Штиглиц је рекао да је оно што је Пол Бремер покушао да уради непосредно после шокантне и застрашујуће инвазије била још екстремнија верзија шок терапије, него она која је практикована у Совјетском Савезу.
Била сам у Ираку за време појаве првог скандала везаног за мучења, када је избио скандал везан за Абу Гхариба. Овим сам и завршила Харперсов чланак, покушавајући да разумем значење ове различите врсте шокова; шокантни, застрашујући напади, праћени економском шок терапијом. Сад одједном ево и ових, не-метафоричких шокова у свим вестима, шокови примењени на тело, коришћење тортуре.
Тада сам почела да читам документа ЦИА-е са којих је скинута ознака „поверљиво“, заправо неку врсту приручника о томе како испитивати оне које називају „отпорним изворима“ – људе који не желе да говоре са вама. И све о чему ти приручници говоре је потреба да се затвореници доведу у стање шока, и онда када су потпуно дезоријентисани, тада постају савитљиви. Долази до регресије и они улазе у стање попут детета, када је много вероватније да ће комуницирати, сарађивати са оним који их испитују.
Када сам то прочитала, мислила сам да је то на неки начин опис онога чега сам била сведок у Ираку, да је идеја била и ратна стратегија, а ово је и цитат из књиге Ричарда Армитажа, да ће Ирачани бити у тој мери шокирани и престрашени да ће тада лако ићи из тачке А у тачку Б. Тачка Б је у визији Бушове администрације била да ће Ирак бити савршен модел за привреде слободног тржишта.
Ако се осврнемо на 2003. и прво лето ирачке окупације, све је било у економским реформама. Пол Бренер је прослеђивао законе. Знате, изгледа да се сваки дан појављивао неки нови који је страним инвеститорима дозвољавао да користе 100% ирачких средстава. Објавио је приватизацију двеста ирачких државних фирми. Доналд Рамсфелд је изјавио како има једну од најпросвећенијих пореских политика у свету.
Дакле, све ово је урађено у класичном шок-терапијском стилу. Није било ирачке владе. Није било потребе за преговорима. Све је урађено веома брзо.
Као у приручнику за испитивање, ова држава је доведена у стање шока, и покушали су да је подвргну вољи окупатора. Али, није успело, напад је узвраћен. То је разлог што сам почела са писањем књиге о жени која је подвргнута екстремној терапији електрошоковима, који су представљали део ужасних експеримената ЦИА-е у педесетим годинама, као део МК-УЛТРА програма.  
(транскрипт интервјуа 29.новембра 2009. Брајан Ламб, „C-SPAN“ )
Превод: Катарина Бунтић Марковић


Примери доктрине

У најхаотичнијем тренутку грађанског рата у Ираку, усвојен је нови закон који омогућава Шелу и БП да присвоје огромне количине ирачких нафтних резерви... Након што је цунами опустошио обале југоисточне Азије, нетакнуте плаже су понуђене на аукцијама за туристичка одмаралишта... Становници Њу Орлеанса, расејани након урагана Катрина, дошли су до сазнања да њихове јавне установе, болнице и школе никада неће бити поново отворене... Ови догађаји су примери „доктрине шока“: коришћењем дезоријентације јавности настале масивним колективним шоковима – ратовима, терористичким нападима или природним катастрофама –  стиче се контрола наметањем економске шок терапије. Понекад, када прва два шока не успеју да сломе отпор, трећи шок се примењује: електроде по затворским ћелијама, или Тасер пиштољ на улицама.
„Доктрина шока“ прати примену ових идеја кроз нашу савремену историју, показујући до најситнијих детаља како су, добро познати, догађаји из недавне прошлости коришћени као смишљене, активне позорнице за шок-доктрину; међу њима су Пиночеов пуч у Чилеу 1973, Фолкландски рат из 1982, масакр на тргу Тијанмен 1989, распад Совјетског Савеза 1991, азијска финансијска криза из 1997. и ураган Мич из 1998. године.

 

Геополитика бр. 38