famous cartoon porn
porn cartoons
famous cartoon porn
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Џон Перкинс - Нове исповести економског убице

  • Валериј Михаилович Коровин - Мрежни рат – освајања држава без оружја

  • У Њујоршкој јавној библиотеци - Разговор на фундаменталне теме - Ноам Чомски и Јанис Варуфакис

  • Да ли је могућ Балкан без НАТО-а - Говоре: Душан Пророковић, Предраг Ћеранић, Милан Кнежевић и...

  • Михаел Брикнер - Опрез! Забрана готовог новца!

За Империју је Србија Троја овог доба

Небојша Малић,  аналитичар познатог америчког сајта „Antiwar“, говори за Геополитику

nebojsamalic_vasington.JPG

Поштовани господине Малићу, живите у САД и имате богато не само животно, већ и теоријско-истраживачко искуство, пошто годинама пишете за један угледан амерички портал, „Антират“. Какав је поглед на данашњу Србију из угла и перспективе Империје и Запада? Да ли то што нисмо у фокусу Запада као раније сведочи да су ова и претходне владе испуниле главне циљеве Брисела и Вашингтона, или се процењује да у Србији постоји још потенцијал за отпор и способност да Србија, у неко догледно време, може, можда уз помоћ Русије, повратити капацитет за суверену политику на Балкану?

- Иако је око Империје ових дана усмерено више према Русији и Блиском истоку, увек се некако враћа на наше просторе. У владајућим круговима Атлантске империје постоји огроман подсвесни страх од могућности да Србија скине окове који су јој стављени. Истовремено се убеђење да је Србија покорена представља остатку света као пример свемоћи Империје. На делу је нека врста спознајног раскорака, у којем Империја верује у сопствену пропаганду да је Србија сломљена, али свеједно страхује да ипак није. Отуд и толики притисци и захтеви од Србије: да уведе санкције Русији, да одржи „параду“, да криминализује добровољце који су ишли у Новорусију, да не извози у Русију, да саботира „Јужни ток“, итд. Све има за циљ да потврди пропагандом створену слику да је Србија освојена, покорена и преумљена, и да таква судбина чека свакога ко се успротиви Империји.
Они се неће смирити док „празнину“ у карти покорене Европе између Хрватске и Бугарске не „попуне“ – али пре тога морају да униште сваки траг слободе и самосвести Срба.

Чули смо Ваше мишљење о томе шта о нама мисли Запад. А шта о актуелном политичком, економском, социјалном и уопште стању нације мислите Ви, имајући у виду да сте, посредством анализа, коментара и запажања на Вашем блогу „Сиви соко“ веома активан члан српске заједнице?

-Данашња Србија одаје прилично поражавајући утисак немаштине, очаја и безнађа – а са друге стране је потпуно сумануто претварање медија и државног апарата (онога што зовем „квислиншки култ“) да је ово најбоља могућа власт са најбољом могућом политиком, и мада није све баш сјајно, биће боље – само што није – чим се испуни још један захтев Империје. Али захтеви стално пристижу, а обећано боље сутра никако да стигне. За мене је поразнији став једног броја истински родољубивих Срба који сматрају да је могуће прегрмети овај светски сукоб у неком заклону, пустити да се „велики“ побију негде далеко од нас, а онда тражити простор за срећу када се све заврши. Не схватају да ратиште није тамо далеко, већ управо на њиховом прагу; да нам Империја не дозвољава да останемо по страни, већ тражи активно и безусловно подаништво; и да неучествовањем у том сукобу предајемо одлуку о сопственој судбини његовом победнику, ко год он био.

За Империју је Србија Троја овог доба, која је десет година одолевала свим нападима док није пала на превару, помоћу дрвеног коња званог „обојена револуција“. И с том поруком они онда иду у свет и рекламирају своју наводну надмоћ. Тиме Срби, хтели ‒ не хтели, постају симбол отпора и борбе за слободу. Самим тим та борба онда престаје да буде само наша ствар, већ се претвара у нешто веће, опште, светско.

Како објашњавате ту „принципијелну“ борбу САД за „демократију“ и људска „права“ која се води у савезништву са једном тако идеолошки хетерогеном коалицијом, а која нема везе не само са демократијом и са људским, него ни са каквим правима: Саудијска Арабија, „бандеровци“ у Украјини, криминална парадржавна структура из Приштине која се бави дистрибуцијом наркотика, најрадикалнији и најкрволочнији исламисти, који су не само подржавани него и стварани уз подршку америчких обавештајних структура, као и „шумска браћа“, на које се недавно позвао председник Барак Обама у Естонији, а које Ви наводите у тексту уз објашњење да је реч о фрази која значи „значи герилце Другог светског рата који су се борили против Совјета“? Неко би се могао успротивити величању балтичке „борбе за слободу“ у Другом светском рату, јер укључује СС, осим кад су СС „о.к.“, ако тако каже Империја.

- Основна „вредносна вертикала“ Империје је оно Лењиново „ко ће кога“. Није битно шта се ради, већ ко ради коме. Из те перспективе, ко год служи циљевима Империје – био он џихадиста, нациста, нарко-дилер, трговац робовима и људским органима, нема везе – тај је анђео и све му је дозвољено. А ко год се противи Империји, све што ради је по дефиницији зло. Ако чињенице не одговарају причи о апсолутном добру Империје и апсолутном злу свих осталих, онда се измисле нове чињенице. Тако је Обама својевремено измислио референдум на Косову и Метохији. Измишљају се приче о „руској агресији“, да су Руси срушили малезијски „боинг“, да је Империја витез на белом коњу који само иде по свету и несебично спасава невине жртве од злих „националиста“ – на исти начин на који је деведесетих потпуно измишљена прича о геноцидним агресорским Србима.

Одређене кругове у Русији, Индији и Кини управо је судбина Југославије (а посебно Срба) упозорила да је Запад огрезао у најцрњем лицемерју и да морају да му се супротставе ако желе да сачувају слободу.

Прича о људским правима импресионира само наивне, када долази из земље која се наводно залаже за права нпр. жена, а најприснији савезник јој је Саудијска Арабија, у којој жене држе под чадорима, бичују и каменују.

Када анализирамо агресивну политику САД и неких земаља у ЕУ, поставља се питање рационалности те политике, не само према онима против којих се води, него и са становишта интереса оних који је воде. Да ли се политичка и економска моћ у некој мери изместила из традиционалних субјеката међународних односа из држава и преселила у неформалне центре попут „Билдерберг“ групе, у кругове структура које бисмо могли да означимо као глобална управљачка елита, односно да ли је угрожен суверенитет не само Србије и Русије, већ и САД?

-Апсолутно. Империјом не управљају изабрани политичари, него неизабрана „елита“ која ведри и облачи изван демократског поретка. Избори све више одређују само које ће фигуре бити извршиоци економских злочина нпр. „Голдман Сакса“ или политичких злочина Савета за међународне односе (Council on Foreign Relations). За разлику од Владимира Путина, Барак Обама не пише сопствене говоре – него чита оно што му се напише.

И у ЕУ имате неизабране комесаре и високе представнике, који воде политику сходно интересима своје владарске „касте“. Али чак и изабрани политичари, попут Ангеле Меркел и Франсоа Оланда, на очигледну штету сопствених земаља пристају на политику санкција према Русији, на пример. Притом они нису пуке марионете, попут шефова влада нпр. Грчке или Италије. Зашто? Зато што нису одговорни свом народу, већ транснационалној, банкарско-политичкој „елити“. Зовите је Билдерберг, Трилатерала, друштво школских другова и штићеника Збигњева Бжежинског, свеједно – то је она „дубока држава“ која истински управља токовима моћи Империје, док за домаћу јавност симулира илузију избора и уставно-правног поретка.

Како оцењујете кризу и рат у Украјини, да ли је потписано примирје увод у решење проблема или предах за стране у сукобу, пред нову конфронтацију?

- Сумњам да било ко стварно очекује да примирје из Минска прерасте у мир. У Кијеву су отворено рекли да ово намеравају да искористе за куповину времена док не буду спремни да поступе као Загреб 1995. Недуго после те изјаве једног његовог саветника, шеф хунте Порошенко је одржао хистеричан говор у америчком Конгресу где је молио за помоћ у рату против Русије.

У Москви нису наивни и не мисле како ће кијевска хунта – или њени спонзори – одустати од идеје нацификоване и од мрских Руса „очишћене“ Украјине. Питање је само какве карте држе у рукама и када намеравају да их ставе у игру. Време не ради за Кијев, ЕУ и Империју. Зима долази.

Очигледно је да је главна мета у кризи у Украјини Русија. Колико санкције и политика изолације Запада могу нанети штету Русији? Да ли је одговор Русије адекватан на политику притисака Запада?

- Империја сада поступа према Русији као што је деведесетих поступала према Србији. И тада и сада циљ је био остваривање атлантске хегемоније у Европи. На пример, ове тзв. санкције су више оружје америчког потчињавања ЕУ него притиска на Русију.

Немојте мислити да ово сада раде зато што им је стало до тамо неких Украјинаца, оваквих или онаквих. Јесте да су на одређеним утицајним положајима у „елити“ Империје русофоби, попут Бжежинског или наследника Бандере, али Империја би кидисала на Русију и без тога, из геополитичких разлога.

Русија, дабоме, није Србија. Има сопствено велико тржиште и не зависи од увоза са Запада – напротив, Европа зависи од руског гаса – док ускраћивање спекулантског капитала западних банкстера није никаква казна, већ благослов. Русија иначе третира ове „санкције“ као благослов, јер сад може да развија сопствене производне капацитете гурнуте у страну постсовјетском поплавом увозне западне робе.

Преко осамдесет одсто Руса подржава Путина, док су незадовољни углавном олигарси и „квислиншки култисти“ јер им је сада ускраћен приступ луксузним статусним симболима са Запада. На њих рачуна Империја да послуже као тројански коњ и буду инкубатор неке руске „обојене револуције“, репризе београдског Жутог Октобра. Пусти снови.

Што се руског одговора тиче, многи у Путиновом одбијању отворене војне конфронтације виде слабост или чак „издају“. Иронично, тиме размишљају попут Империје. Путин просто није спреман да за тактичку победу над башибозуком кијевске хунте жртвује оперативни циљ – денацификовану, проруску Украјину – а поготово не стратешки циљ: слом Атлантске империје кроз ослобађање Европе.

Да ли очекујете даље притиске Запада на Србију да се придружи санкцијама Русији и какве би све колосалне последице то имало за Србију, српски народ у целини, коначно, и за актуелну власт,  у случају да се, не дај Боже, подлегне притисцима и прихвати ова антисловенска и антиправославна иницијатива?

- Очекујем, јер илузија о свемоћи Империје почива на томе да нико не може и не сме да јој се успротиви. Волео бих да је ово питање онај тврди орах на којем би Империја могла да поломи зубе, кап која би прелила чашу српског трпљења – али то смо мислили и за Космет, па су медијски анестетисани и политички окупирани Срби ипак без речи прешли преко „Бриселског споразума“. Не бих се чудио да Империја сматра како ће Срби на крају ипак пристати да се сврстају уз украјинске нацисте. На нама је да докажемо да нису у праву.

Како оцењујете истрагу о трговини људским органима коју је започео Дик Марти, а „завршио“ амерички тужилац Клинт Вилијамсон? Да ли истина о Косову и Метохији има икакве шансе?  

- Дефиниција фарсе би требало да буде када амерички тужилац из хашке инквизиције предводи европску истрагу о злочинима штићеника Империје. Апсурд већ од самог почетка. Зато нисам био нимало изненађен закључком да су „систематска злодела“ ипак чинили „појединци“ и да то, наводно, нема везе са ОВК и њеном „праведном борбом“. Просто речено, у медијима Империје нема простора ни за какву истину која не одговара званичним лажима – било да је реч о Космету, Донбасу или нечему трећем.

Да ли Србија има перспективу и, уопште, неку шансу, док власт наставља да спроводи програм неолибералних реформи, смањује плате и пензије, наставља са приватизацијом преосталих привредних капацитета и ресурса, док невладин сектор има огроман утицај на власт и медије, док се планирају, најблаже речено, чудни привредни пројекти као што је „Београд на води“, док премијер, без икаквог реалног основа, ентузијастички наступа у јавности?

- Једном речју ‒ не. Ово је политика против сваке логике, против свих економских принципа, против националних и државних интереса, па, на крају, и против здравог разума. Не изненађује ме зашто Империја на њој инсистира, нити са колико ентузијазма је квислиншки култ спроводи. Само ме чуди до које мере је народ спреман да све то подноси, иако зна да је на крају тог пута пропаст.

Чини се да је, поред других, велики проблем и општа апатија српског друштва и малодушност, која је, у великој мери, чини се, захватила читаво друштво, чак и умногоме и национално-патриотске кругове. Како Ви то објашњавате, има ли лека за народ који је пре сто година својим хероизмом исписао најлепше странице не само своје, већ и светске историје?

-Много тога се десило да обесмисли и у заборав отера истинско јунаштво и пожртвовање од пре сто година. Већ на самом крају рата је победа прокоцкана проглашавањем дојучерашњих непријатеља и злотвора за „браћу“. Заборављањем јунаштва а памћењем само страдања дошло се до кукавичке опсесије избегавања сукоба, која је за последицу имала инвазију, окупацију и геноцид у НДХ (између осталог). Онда се чекало да „савезници“ донесу слободу, док нису донели – Броза. Када је Брозова држава пуцала, онда је прича била да смо сами криви јер смо се некако замерили Западу. А сад када свака власт беспоговорно служи Западу, испада да је све само још горе.

Намеће се закључак да је за ово стање одговорна вишедеценијска погрешна и штетна политика одрицања од себе зарад неких „виших“ циљева. Цео један век бежимо од себе, само зато што то од нас траже непријатељи и недобронамерни „савезници“ и саветници. Сваки пут се то правда обећањима бољег живота и безбедности. Основна логика налаже да је немогуће живети боље и безбедније кроз самопорицање – а ми смо то још и доказали на сопственом искуству. Па зашто онда у томе истрајавамо? Зато што нам говоре да алтернативе нема. А има. И од тога страхују како Империја, тако и њени идолопоклоници.

Геополитика бр. 79, октобар 2014.