3d cartoon porn
3d cartoon porn
porn cartoons
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Професор Јевгениј Сатановски: Блиски исток - сви прете свима и сви варају све

  • Слободан Рељић: Стоунов допринос јавној расправи о Косову

  • Марк Јонген: Против европских народа води се културни рат

  • Протојереј-ставрофор др Стоиљко Н. Кајевић, атентатор на Тита: Американци су боље штитили Броза...

  • Тема: Косово и Метохија – српско-српски дијалог За Геополитику пишу: Милош Јовановић, Бошко...

Проф. др Миладин Шеварлић:Политичке партије највећа акционарска друштва

1._Miladin_Sevarlic_15.07.2014.JPG

Проф. др Миладин Шеварлић: Србија је у последњих 50 година изгубила 1,5 милиона хектара пољопривредног земљишта

 

„Радећи студију ʼПољопривредно земљиште у Републици Србијиʼ, констатовао сам да је Србија у последњих 50 година изгубила око 1,5 милиона хектара пољопривредног земљишта и да је први пут у њеној историји учешће пољопривредног земљишта у укупној територији мање од половине (49,8 одсто). Такође, осам од 25 области у Србији, у 45 од 165 општина које имају пољопривредно земљиште, нису прехрамбено самоодрживе, јер немају 20 ари обрадивог земљишта по становнику, што се сматра прагом прехрамбене одрживости, а у међувремену власти настављају продају пољопривредног земљишта и пољопривредних комбината, укључујући и ПКБ“, каже проф. др Миладин Шеварлић, наш угледни агроекономиста, дугогодишњи шеф Катедре економике пољопривреде и тржишта на Пољопривредном факултету у Београду, почасни професор Волгоградског државног аграрног универзитета и члан Друштва српских домаћина, најширој јавности познат као борац против узгоја и промета ГМО у Србији и свету.

 

Ситуација у Србији је сваким даном све тежа, али власти не одустају од распродаје преосталог националног богатства. Шта се тренутно дешава са ПКБ-ом?

 

- У току је нова процена вредности ПКБ пред продају, који је за разлику од других друштвених предузећа изузет из Агенције за приватизацију и „на тацни“ дат Скупштини Града Београда, што је очигледно неуставан чин. Да није, онда би и општина Бечеј могла да продаје свој ПИК „Бечеј“, а општина Лесковац „Поречје“ из Вучја, али не може. Не треба заборавити да је ПКБ подржављена фирма и да је држава постала њен доминантни власник по основу конверзије дуга за порезе и друге обавезе према држави. Поред тога, Србија ће продајом ПКБ-а много изгубити, јер ће будући купац сигурно извршити пренамену значајног дела обрадивог земљишта на ободу Београда, поготово имајући у виду већ изграђену обилазницу на релацији Земун преко моста „Михајло Пупин“ према Зрењанинском и Панчевачком путу, али и наставак изградње обилазнице са сурчинског дела. Већ сада је цена земљишта на том делу за продатих пет хектара инотрговинским ланцима „свега“ 750 000 евра по хектару, а можда ће имати и тенденцију раста са проширењем Аеродрома „Никола Тесла“, па ће потенцијални купац на спекулативним пословима пренамене пољопривредног земљишта у грађевинско остварити огроман профит. Ако је власт већ одлучила да прихвати ССП – Споразум о стабилизацији и придруживању ЕУ – по коме смо и пољопривредно земљиште обавезни да купцима из ЕУ продајемопод истим условима као и домаћим купцима, симптоматично је да се не чека тај 1. септембар 2017. када та одредбаступа на снагу, јер купци из ЕУ сигурно су платежно способнији од домаћих купаца. Истовремено се поставља питање легитимности избора проценитеља ПКБ, јер на јавном отварању понуда саопштени су само називи понуђача, а не и други елементи конкурентности понуде (цена, рок процене). Од три понуђача  (Deloitte, KPMG и конзорцијум Економски институт из Београда са Пољопривредним факултетом из Новог Сада), Економски институт као заинтересовани понуђач је телефоном обавештен да је, према понуђачима и јавности непознатим условима, из прихваћене понуде за проценитеља изабран  Deloitte.

 

Постоји ли начин да се спречи продаја ПКБ-а неком тајкуну, а онда и препродаја странцима?

 

- Свакако да постоји, зато би пре свега требало да се испита и процени жеља Београђана и осталих грађана Србије да се евентуално направи конзорцијум преко кога би они својим слободним новчаним средствима могли да откупе по део вредности ПКБ-а. Наиме, процењује се да су девизне резерве наших грађана око осам милијарди евра, и да бар још толико има у сламарицама, а тим средствима ми бисмо могли својој деци у наследство да оставимо подео вредности ПКБ, највећег пољопривредног комбината не само у Србији, него и у Европи, са највећом млекарском фармом, највећим тржиштем и у Србији и у овом делу Европе, одакле свежи пољопривредни производи за неколико сати могу да стигну са њиве на трпезу. Без обзира колика ће процењена вредност ПКБ-а бити, предлажем политичарима који доносе одлуку о томе да претходноод Института „Јарослав Черни“ затраже калкулацију колико кошта изградња нових система за наводњавање и одводњавање у километрима колико их сада има у Комбинату, колико коштају рекултивација мочваре као што је био Панчевачки рит у једно од најплоднијих подручја у Србији, изградња највеће фарме у Европи за толики број говеда, изградња црпних станица за извлачење сувишневоде и убацивање у Дунав, односно убацивање из Дунава у то подручје у случају веће суше, итд. итд. Да не говоримо одругим елементима процене ПКБ – од ефеката ветрозаштитних појасева до робне марке ПКБ и људских ресурса. Значи, ПКБ је највећи пољопривредни комбинат који данас запошљава преко 2000 радника и има највећи број стручњака – од чијих плата живи 8.000 грађана Србије! ПКБ је, нажалост, и растуран ОУР-изацијом у претходном времену када су се издвајали и осамостаљивали најпрофитабилнији организациони делови стварани „знојем“ генерација ратара и сточара: „Имлек“ – са својом „кравицом“ препознатљивом широм СФРЈ, „Пекабета“ као велепродајна и малопродајна трговина, када је уништена „ПКБ банка“ која је усмеравала интерно кружење новца (без зеленашких камата!) од набавке инпута, преко производње на њивама и у шталама, прераде пољопривредних сировина у више фазе производа и њихове продаје потрошачима у трговини и ресторанима, као и „ПКБ агроинжењеринг“ – „фабрике сиве материје“, чији су стручњаци пројектовали и градили пољопривредне комбинате у СССР, Ираку... Према проценама, ПКБ је у време када је функционисао као целина од пласмана у СФРЈ и извоза роба и услуга остварио више од 50 милијарди долара прихода.

 

Најквалитетније обрадиво земљиште распродаје се и у Војводини. Може ли то Србију довести у ситуацију да уместо извозника хране постане зависна од њеног увоза?

 

- После прве приватизације држава је на продаји обрадиве земље у Војводини изгубила енормна средства, јер се цена продаје једног хектара кретала од чак и мање од стотину до максимално хиљаду евра. Сада је цена нарасла на 12.000 евра за хектар, али то није много с обзиром на то да се мање квалитетна земља у Холандији продаје за 30 000 до 100 000 евра по хектару. Пољопривредно земљиште је било изузетно ниско процењено јер су у финансијским књигама земљишне површине исказиване по минорној цени како би пољопривредна предузећа избегла плаћање већег пореза на имовину, и ту је основна грешка када се ради о приватизацији пољопривредног земљишта. Друга грешка је што је приватизација пољопривредних комбината почела пре него што је извршена реституција црквене и приватне, а потпуно изопштена и реституција задружне имовине. Радећи Студију о пољопривредном земљишту у Србији, коју је недавно објавио Републички завод за статистику, установио сам да је од 1960. до 2002. из задружног сектора изузето више од 400 000 хектара земљишта, највећим делом без плаћања икакве накнаде. Ако се то помножи са ценом по којој је држава продала земљиште арапском фонду, онда је задружни сектор претрпео штету од око пет милијарди евра. А и даље, чак и изменама и допунама Закона о реституцији, питање реституције задружне имовине уопште није покренуто, иако је задружна имовина такође приватна својина, јер задруге оснивају приватна лица са својим чланским улозима као што акционари оснивају акционарска друштва и нигде и нико у свету не сме да се дрзне да дира акционарску својину. Од 2002. до данас ми имамо 10 покушаја доношења нацрта новог Закона о задругама, а ниједан није ушао у скупштинску процедуру, што говори о прикривеној намери државе под утицајем увозничког и тајкунског лобија да се неутралише задружни сектор који једини може да подржи одрживост малих породичних газдинстава. Наравно, земљиште је национални ресурс, и ко буде власник земљишта, тај ће бити и газда наше државе. Видећемо тада да ли ће наши грађани, који су већ деценијама гастарбајтери у европским земљама, постати и гастарбајтери у сопственој држави.

2._MMSevarlic_Foto_15.07.2014.jpg

 

Ви сте, на примеру малинара, изнели сјајан пример како би пољопривредни произвођачи могли да се удруже и послују под повољнијим условима. Шта их спречава да то и ураде?

 

- Осим што би повољније могли да набављају материјал, малинари и сви остали пољопривредни произвођачи удруживањем би могли и да концентришу своју понуду тржишних вишкова и пласирају их под једном робном марком. На примеру произвођача малина можемо да представимо три модела развоја породичних пољопривредних газдинстава (ППГ). Један је овај садашњи. у коме су ППГ изопштена из репроцелине агробизниса и после откупне ваге немају никакав утицај даље на све економске токове њихових производа. Други би, ако би држава хтела да буде друштвено одговорна, био да се ангажују научне и стручне институције да израде економске анализе структуре производне и продајне цене било ког производа који је стратешки значајан, и да онда сразмерно учешћу сваког произвођача учесника у тој репроцелини буде одређено и његово учешће у продајној цени производа. Значи, у случају малинара, то би ишло од произвођача, преко откупљивача, хладњачара, прерађивача до извозника, па ако они учествују у малини са 51 одсто, са исто толико учествују и у вредности њене продајне цене на инотржишту. Трећи модел сматрам најбољим за пољопривредне произвођаче, и он је доминантан у кооперативном или задружном систему земаља западне Европе, и подразумева да пољопривредници буду власници и прерађивачких капацитета и прометне сфере и да практично газдују својим производом од њиве до трпезе потрошача. Зато апелујем: ако у Србији имамо 17.000 произвођача малина, и ако би свако од њих три године заредом дао по 500 евра у заједнички фонд, из њега би могла да се финансира изградња пет регионалних хладњача и два или три прерађивачка капацитета за вишу фазу прераде – од производње воћних сокова до производње малина у праху. На тај начин они би газдовали својим производима и пословали на економски одржив начин. Држава би томе могла да допринесе суфинансирањем израде пројектне документације односно бизнис планова, и оснивањем развојне банке која би финансирала конкретне пројекте док не буде контролом утврђено да су реализовани по стандардима ЕУ и да могу да повуку део средстава из ИПАРД програма.

 

О развојној банци се дуго прича, али њено оснивање је, изгледа, условљено интересима страних банака које извлаче профит из Србије. Шта би оснивање развојне банке донело Србији?

 

- Као што је општепознато, услове кредитирања текуће производње у Србији одређују филијале страних банака, а онда се томе придружују и неке наше банке које фигурирају као националне, попут Поштанске штедионице и Комерцијалне банке. А кад бисмо основали једну српску развојну банку, преко ње би могао да иде укупан финансијски промет свих државних органа и парадржавних институција, од Градске чистоће у Црној Трави, до Скупштине Србије и председника Владе и председника Србије, као и свих јавних предузећа. Гарантујем да би на дневном нивоу у портфолију те националне банке било толико слободних новчаних средстава да би без икаквог доштампавања или задуживања у иностранству – са неупоредиво нижим каматама – могли да се финансирају капитални пројекти за Републику Србију.

 

Шта још сматрате ограничавајућим фактором за успешно пословање српских домаћина?

 

- Са аспекта српских домаћина, основни проблем је политички систем у коме се политичке партије, било да су у опозицији или на власти, претварају у акционарска друштва. Председник партије је власник златне акције, чланови главних одбора су мали акционари, а чланство је „сиротиња раја“, која од једног до другог просечно двогодишњег предизборног каравана таламбаса широм Србије за један сендвич и флашицу освежавајућег напитка. Притом, у Србији једна трећина од 168 општина нема ниједног посланика, а у Скупштини има 250 посланичких места. Ко онда штити интересе толиког броја општина без посланика у Скупштини Србије? Ко води рачуна о њиховом „равномерном регионалном“ развоју? Сматрам да је народу нужно вратити непосредно право избора свог посланика по имену и презимену у њиховој изборној јединици, односно да буде 250 изборних јединица, или 150 ако треба да се смањи број чланова парламента, да се посланици бирају персонално, по имену и презимену у својој изборној јединици, а онда нека њихове партије хвале свог кандидата у свакој изборној јединици, па ћемо да видимо кога ће бирачи изабрати. Уверен сам да се на локалу доносе демократскије одлуке него на нивоу државе, и под много мањим утицајем лобистичких група крупног капитала и иностраног фактора или мултинанционалних корпорација.

 

Какве су последице уништавања породичних пољопривредних газдинстава и у чијем се то интересу ради?

 

- Само у деценији између два пописа (2002–2012) у Србији је „угашено огњиште“ на 150 000 или петини укупног броја породичних газдинстава. Тако су не само села и општине, већ и читави региони у Јужној и Источној Србији, али и у Шумадији и Западној Србији остали не само производно, већ и демографски пусти. Варају се они који мисле да се то стихијски дешавало.

Прво смо уништили задруге као једине економске организације у селима. Само у току 2011. и прве половине 2012. године у Србији је противзаконито и противуставно ликвидирана трећина од у претходне две деценије већ преполовљеног броја задруга.

Друго, од 2004. до данас, а посебно од доношења Закона о подстицајима у пољопривреди и руралном развоју – којим је прописано минимално издвајање за буџет Министарства пољопривреде од пет одсто укупног буџета Србије – све наше владе противзаконито предлажу а Скупштина противзаконито усваја Буџет Републике у коме су пољопривредници сваке године значајно оштећени!

Треће, „круна успеха“ преговарачког тима Србије са ЕУ су коначно још увек (не)доступна средства ИПАРД-а од 175 милиона евра за период 2014–2020. године. Изостављајући нашу неодговорност због неакредитовања Управе за аграрна плаћања, то је око 27 милиона евра годишње – колико је ЕУ одобравала у претприступном периоду и Хрватској за више него двоструко мање капацитета за пољопривреду (земљишта, стоке и газдинстава)!

Четврто, услови које је српски тим преговарача „избоксовао“ са ЕУ су такви да право да конкуришу за средства ИПАР-а има тек 106.000 породичних газдинстава која располажу са око 600.000 хектара земљишта – што чини само шестину укупног броја (628.522) и четвртину укупно коришћеног пољопривредног земљишта у власништву породичних газдинстава у Србији. Уважавајући искуства других држава која су пре нас користиле претприступне фондове ЕУ, за та средства конкурише мање од петине броја фарми, а од оних који конкуришу, тек сваки десети успе да задовољи стандарде ЕУ и да му буде одобрено да – по завршетку  инвестиције са сопственим или од банака позајмљеним капиталом – поврати 40 или више одсто одобреног инвестиционог улагања. То значи да ће Србија, уз подршку оваквих критеријума ЕУ, поред већ угашених 150.000 породичних газдинстава, пустити „низ воду“ или задржати на „уздржаном оброку“ нашег домаћег аграрног буџета и 520.000 породичних газдинстава, а поред 424.000 хектара некоришћеног пољопривредног земљишта по Попису 2012, запарложити и значајан део од сада коришћених 2,8 милиона хектара пољопривредног земљишта на тим газдинствима.

 

Како, у складу са свим овим, видите најаву насељавања имиграната у Србији?

 

- Без именовања одговорних за ратове од Авганистана до Либије и на југу до Судана, покренут је демографски цунами ка земљама ЕУ, али пречицом кроз уцењену и без заштићених граница Србију која ће постати „претис лонац“ у коме ће тражити уточиште не само десетине хиљада већ реадмисираних грађана са простора бивше СФРЈ, већ и стотине хиљада новог таласа плански и финансијски подстакнутих емиграната, који ће трајно изменити демографску структуру у Србији. У прилог томе говори и исхитрена или по директиви ЕУ одавно програмирана изјава коју нам пре неки дан саопшти национална повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић да у Србији треба градити нове прихватне центре за презимљавање миграната из Азије и Африке, а затим и „понудити опцију да ти људи „остану у деловима Србије који су пусти“! Тако ће економски протеране Србе који су „трбухом за крухом“ напустили родну груду, заменити од ЕУ суфинансирани нови житељи Србије из Азије и Африке.

 

Да ли имате коментар о најављеној продаји „Телекома“?

 

- „Телеком“ није у фокусу мог професионалног рада, али као корисник његових услуга и грађанин Србије потпуно сам затечен позивом који су наши продавци „националног блага“ упутили словеначком државном мобилном оператеру да учествује у приватизацији нашег државног мобилног оператера! И по овом питању падају маске о нужности приватизације српског „Телекома“, јер зашто се наш државни мобилни и профитабилни оператер (о другим националним безбедносним разлозима да не говоримо?) мора продавати, и то, потенцијално, такође државној компанији из друге државе? Једино и право решење је у рукама корисника услуга „Телекома“, који сходно европском законодавству могу слободно своје бројеве мобилних телефона да задрже и пренесу у другу мобилну мрежу. Ако би 80 одсто корисника „Телекома“ пренело своје бројеве у другу мобилну мрежу, ко би купио такав „Телеком“, без највећег броја корисника услуга мобилне телефоније у Србији? Снага народа има неслућене могућности и само је питање ко ће и када покренути разочарани и ојађени народ из вишедеценијске летаргије и досадашње пљачкашке приватизације.

 

Владавина мањине неодржива

Човечанство у коме свега 46 породица поседује већи капитал него трећина светске популације и у коме ће (можда већ наредне 2016. године) само један одсто светских моћника поседовати већи део капитала него 99 одсто преосталог становништва „у модерном глобалистичком ропству“ не може ни краткорочно а камоли дугорочно бити одрживо и само је питање повода и тренутка када ће се одметнути нека од плански организованих и издашно финансираних и наоружаваних „терористичких група“ које ће у име и за рачун светских моћника притиснути „окидач“ нове глобалне револуције са, можда, нажалост, катаклизмичким последицама за „Плаву Планету“.

 

Косово ће одлучивати о Србији у ЕУ

Да ли постоји пример да на територији једне државе постоји граница са другом војском, другом царином, другом полицијом, другим царинским и правним системом, а да то и даље сматрамо својом територијом? Сада су пале све маске, и у Србији и у ЕУ. Уосталом, панчевачки сатиричар Момир Пауновић је крајем априла ове године обзнанио да анаграм од „Бриселски споразум“ и буквално значи „Узели Србима српско“! Само наивни, глупи и злонамерни могу да наставе да живе у заблуди да је тај саркастични назив „споразума“ одређен случајно. Бојим се да ће иКосово пре Србије постати чланица ЕУ, и на крају ће, као и Хрватска, одлучивати хоће ли Србија уопште бити примљена у ЕУ.