porn cartoon
3d cartoon porn
3d cartoon porn
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Ростислав Ишћенко: Глобални антиглобалистички грађански рат

  • Проф. др Милош Ковић- У српским земљама све су јасније тачке отпора

  • Александер Е. Гауланд: Против евра смо, миграната и бирократизације Европе

  • Проф. др Радмило Рончевић: Дарвиновски мит, највећа обмана у историји науке

У Њујоршкој јавној библиотеци о фундаменталним економским и политичким питањима разговарали Ноам Чомски и Јанис Варуфакис

ВАРУФАКИС: Нисам више министар финансија Грчке jer сам одбио да мојој влади натоварим још неколико стотина милијарди долара порески оптерећених зајмова 
J i N
 
Читаоци „Геополитике“ су у прилици да прочитају транскрипт дискусије коју су Јанис Варуфакис, бивши министар финансија Грчке, и Ноам Чомски  водили у  Народној библиотеци Њујорка (26. априла 2016). Централни повод за овај разговор је излазак из штампе последње књиге Јаниса Варуфакиса „Европска криза. Америчка економска будућност. А СЛАБИ ТРПЕ ШТА ИХ ЈЕ СНАШЛО“ (AND THE WEAK SUFFER WHAT THEY MUST). 
 
Варуфакис: Добро вече! Нема никога да нас представи, па сам замољен да започнем  нашу јавну дебату, и то ћу учинити тако што ћу прво рећи да је дивно што ћемо сви бити  овде и на тај начин оспорити идеју да ништа добро не може проистећи из јавног сектора. Ноаме?
 
Чомски: Чињеница да сам заправо једва успео да стигнем има везе са Вашим коментаром: моја супруга и ја смо управо дошли из Бостона  требало нам је седам сати да стигнемо из Бостона у Њујорк. У сваком друштву које није погођено неолибералном политиком коју сте Ви описали у својој књизи – требало би нам можда сат и по, или два. Могли смо да путујемо возом, који је понос и дика јавног сектора, а којим сам први пут путовао 1950. Око петнаест минута је данас бржи него што је био тада, уколико погоди распоред, што се понекад дешава. Одлучили смо зато да дођемо авионом и проведемо већи део поподнева на писти. 
 
Варуфакис: Па, Ноаме, о чему ћемо разговарати?
 
Чомски: Можемо да говоримо о неолибералним политикама  последње генерације, о чему сте Ви тако бриљантно писали у својој књизи.
 
Варуфакис: Оно што мене погађа је тај велики раскорак између филозофије и идеологије неолиберализма. Са тиме сам се сусрео док сам „преговарао“ у име Грчке, а заправо  док ми је било наређивано да бринем о „општем добру“ неолибералног међународног финансијског естаблишмента. 
Размотримо најпре разлог због ког сам овде.  
Нисам више министар финансија Грчке. А због чега? 
Због тога што сам одбио да својој инсолвентној влади натоварим још неколико додатних стотина милијарди долара порески оптерећених зајмова, за које су кредитори инсистирали да треба да их узмем. 
И то је невероватно!!! 
Имамо Међународни монетарни фонд, Европску комисију и Европску банку, који инсистирају да наша банкротирана држава узме још једну милијарду долара, чији услови гарантују да нећемо моћи да исплатимо дуг пореским обвезницима Европе који ће нам омогућити тај новац. Та наређења долазе од неолиберала, који су наводно против свих порески заснованих зајмова владама, и који наводно верују да инсолвентан ентитет нема морално право да узима нове зајмове. 
 
Чомски: Деведесет процената тих зајмова враћа се у ствари немачким и француским банкарима. 
 
Варуфакис: У овом случају, зајам иде из џепа једних кредитора у џепове других кредитора. На тај начин је требало да им пође за руком да одрже варку како Грчка није банкротирала. Оно што покушавам да кажем јесте да је огромна силина лицемерја неолибералног естаблишмента, који чак заправо није ни заинтересован да се држи сопствене неолибералне идеологије, само политика моћи из деветнаестог века која руши свакога ко се усуди да им се супротстави, и да им каже једну једноставну реч: „Не“. 
 
Чомски: Али, мислим да је то заправо традиционално. Један од парадокса неолиберализма јесте да није нов и да није либералан. 
 
Варуфакис: Управо тако!
 
Чомски: Оно што сте Ви описали јесте облик лицемерја, али исто тако тачно је рећи да не би требало да подржавамо порески спонзорисане институције. Финансијски сектор је у основи порески спонзорисан. Сећате се студије ММФ о водећим америчким банкама, којом је утврђено да буквално сав њихов профит долази од политике имплицитног владиног осигурања, што значи: јефтин кредит, приступ вишем кредитном рејтингу, подстицаји за ризичне кредитне трансакције, које су профитабилне, али, уколико се покажу проблематичним, онда „ви, људи, плаћате за то“. 
Или, напросто, узмимо само основе савремене економије, које сам заправо био привилегован да видим како се развијају у лабораторијама које финансирају владе. Деценијама је тако.
МИТ (Масачусетски институт за технологију), у коме сам од 1950-их, једна је од институција,  док је раније  то био Пентагон, у које је Влада уливала новац, да би створила основе за виоскотехнолошку економију будућности. Створен је огроман профит захваљујући институцијама које су  деценијама радиле под јавним финансирањем. Према капиталистичким принципима, ако неко инвестира у ризично предузеће током дугог временског периода, и тридесет година касније оно оствари профит, онда би он требало да добије део тог профита. Али то овде није тако функционисало. Порески обвезници су били ти који су инвестирали деценијама, а профит је ишао Еплу, или Мајкрософту, а не пореском обвезнику. 
 
Варуфакис: Управо тако. Ако раставите Ајфон на делове, сваки део технологије у њему развијен је уз помоћ неке владине донације, па чак и од донације владе неке стране земље. 
 
Чомски: Са места као што је МИТ или нека друга важна истраживачка институција, имали сте прилику да видите интересантну слику: ако бисте шетали зградом као што је Институт у коме сам радио пре педесет година, могли сте да видите да су фирме које се баве електроником ту како би суштински могле да украду технологију која се о трошку друштва развијала, и да би виделе како могу да то претворе у свој профит. Ако данас шетате научно-истраживачким институцијама, видите другачије зграде, као што су велике фармацеутске корпорације. Зашто? 
Зато што се оштрица економије преместила са електронске на биолошку основу. Према томе, предатори у такозваном приватном сектору су тамо како би могли да виде да ли могу да се окористе о истраживања финансирана од стране пореских обвезника, и од биолошких наука. То се назива слободним предузетништвом и системом слободног тржишта. Када говоримо о лицемерју, прилично је тешко ићи даље од тога. 
 
Варуфакис: То је тачно. Ово лицемерје је фундаментално за читаву предузетничку културу капитализма од пре двеста педесет година. Читава идеја да може постојати систем тржишта који је одвојен од државе, која је непријатељ, представља најболеснију шалу у историји човечанства. Овај наратив стварања приватног богатства које присвојено од стране „великог злог вука“ – тј. Државе  у име трговинских синдиката, радничке класе, социјалне заштите, представља апсурдно изокретање истине, јер богатство се ствара колективно, а сакупља приватно. Тако је било од самог почетка. Стварање великих  приватних поседа у Британији се никад не би догодиле да није било краљеве војске и државне бруталности којом су сељаци истерани са земље својих предака и комодификације земље. Пре пола сата неколицини нас показана је величанствена колекција мапа града Њујорка у овој дивној згради. На једној од мапа Алабаме види се прецизни приказ крађе земље од америчких Индијанаца. То је био начин на који је земља испарцелисана, комодификована. То се никада не би догодило без бруталне интервенције државе и креираног процеса приватизације земље а, самим тим, и комодификације. 
 
Чомски: Заправо, један од мојих омиљених пасуса Адама Смита је онај у коме саветује новоослобођене колоније на који начин треба да одрже „здраву економију“, што је готово идентично саветима  ММФ-а упућеним земљама тзв. Трећег света. 
Његов савет је био да треба да се концентришу на оно што је касније названо „компаративном предношћу“, да производе пољопривредне продукте, извозе крзна, рибу, али да не покушавају да производе робу, јер је у томе Британија супериорна. Зато робу треба да увозе из Енглеске јер је она добра у томе, док истовремено извозе робу, јер су добри у томе: памук, кукуруз (мада свакако да памук није био предмет слободног предузетништва)... И свакако да не покушавају да монополизују ресурсе које имају. Међутим, Сједињене Државе су биле ослобођене од енглеске контроле, па ће захваљујући томе  урадити супротно. Блокада британских добара омогућила им је да створе текстилну индустрију, на почетку индустријске револуције, а касније индустрију челика, блокирајући супериорни британски челик.  Што се тиче монополизације, САД су уложиле огроман напор да монополизују основни ресурс за рану индустријску револуцију, тј. памук, који је представљао нафту деветнаестог века. САД су имале већину, не све, али највећи део ресурса, и освајање Мексика, које се баш и није одвијало путем слободног предузетништва, углавном је било предузето ради монопола над памуком, који је помогао да се победи највећи непријатељ који је у то доба била тадашња велика сила, Британија. Став америчких председника деветнаестог века био је: ако успемо да монополизујемо памук, моћи ћемо да бацимо Енглеску на колена. То би их могло заиста победити. Није им баш пошло за руком. 
Успут, управо је за то оптужен Садам Хусеин деведесетих година. Наравно, оптужница је била више него смешна, и гласила је да ће Садам покушати да монополизује нафту и тиме баци свет на колена. То је било сулудо. Ипак, САД јесу покушале да монополизују памук, и то је део начина на који се моћ преместила из руку Енглеске у Америку. Мислим да је то прилично добар пример како је „разумна“ економија коришћена годинама. Било је места где је разумна економија била примењена, као и либерални принципи, и то у Трећем свету, што није случајност. Погледајте глобално: једна развијена земља, Јапан, није била колонизована. Погледајте источну Азију, тигрове источне Азије. Постоји један изузетак, једна земља која је покорена од стране САД 1898. године, уз стотине хиљада мртвих, која је допала у  статус полуколоније. Она није део азијских тигрова и није прошла експлозију индустријализације. Образац је готово потпуно исти, али некако није уврштен у економску теорију, и питам се зашто. Ви сте економиста. Кажите. 
 
Janis
 
Варуфакис: Разлог због кога овај образац није уврштен у економску теорију је тај што економија на универзитетима педесетих година наовамо почиње да еволуира у краљицу социјалних наука, а оно што је дало моћ економији у универзитетским круговима је тврдња да је она једина социјална теорија која пропагира универзалну истину која се доказује математичким средствима. И у томе је успела. И када су социолог, антрополог и економиста учествовали у трци за стипендију, увек је економиста побеђивао, управо на основу овог дискурзивног монопола. Међутим, да би се направио модел математички, једини начин да се реши једначина јесте да модел одвојиш од постојећег капитализам у реалности. Мораш да претпоставиш да нема времена и да нема простора, јер када би дозволио да се време или простор мешају са твојим моделом, он би завршио у неодређености, другим речима у систему једначина које се не могу решити јер имају безброј могућих решења. И тада губимо моћ предвиђања. Не можемо да кажемо: ово ће се десити. Имамо веома интересантан обрнути дарвиновски процес: што су економисти били успешнији у креирању модела који нису говорили апсолутно ништа о капитализму, већи је био њихов успех на универзитетима и у оквиру академске заједнице. Они су постали сушта супротност јавним интелектуалцима о којима сте Ви писали. Они стварају дивне апстракције, естетски пријатне моделе, које сам проучавао неколико година на исти начин као када одете у музеј и видите дело апстрактне уметности, али не очекујете да ћете пронаћи истину о капитализму у његовој форми. Ово је интересантна социологија знања унутар економске професије. 
Затим, ту је и паралелни обрт: крај Бретон-Вудса, који је развезао руке банкарима. Сећате се, Рузвелт је на Бретон-Вудс конференцији која је дизајнирала прву постратну фазу, од 1940-их до 1971ʼ73, закључио да једна врста људи не би требало да присуствује конференцији. А знате ли ко су били ти људи? Банкари! Ниједан банкар није присуствовао Бретон-Вудс конференцији, и то по експлицитном наређењу Ф. Д. Рузвелта. Уследило је осиромашивање банака од 1944. до 1971. Ипак, након 1971. (и можемо разговарати зашто је тако) одједном се банкарство ослобађа и њихов капацитет да ефективно штампају приватан новац постаје неограничен и кључан за другу постратну фазу глобалног капитализма, америчког капитализма, америчке хегемоније. Током овог ослобађања јавила се потреба за теоретским и етиолошким покрићем. Не кривим моје колеге економисте за то што су повукли ороз који је створио толико разарања током 2008, а  и после тога, али их кривим што су пружили економске, односно математичке моделе који су умирили руку финансијерима, и омогућили им да верују да је то што раде сасвим у реду, конзистентно са науком, математички доказиво да је без ризика, и тако им омогућили менталну и емоционалну снагу да начине више штете него што би учинили да то није био случај. 
 
Чомски: Један од интересантнијих момената у историји науке и образовања се заправо збио 2008. године. Као што знате, деценијама су економисти тврдили, са екстремном ароганцијом, да су у потпуности разумели како треба да управљају економијом и контролишу је. Постојали су фундаментални принципи, као што је хипотеза ефикасног тржишта, рационална очекивања, и свако ко није ово прихватао је био одбациван и сматран ретком врстом чудака. Читав систем се срушио, али на најневероватнији начин, а то није  утицало на професију. 
 
Варуфакис: Било је ефекта. Каквог? Рецимо, често се возим ауто-путем и често сам возио изнад ограничене брзине (осудите ме ако желите), али и могу да успорим у близини полиције, и након тога  наредних двадесет минута возим у оквиру ограничења. Но, после неког времена вратим се тамо где сам био. Таква је и економска професија. Можда неко време остану скромни, и држе главу доле. Можда ће се неких наредних двадесет минута мало смирити, али ће након тога исто смеће предавати студентима. Економисти су свештеници математизоване религије, и о томе се ради. Економија је религија заснована на математичким једначинама  и мало лоше статистике. Да би се то стање успоставило, прво смо имали чишћење свих оних који су поседовали менталну оштрину у вези са економијом. Постојали су економисти који су оспоравали претварање економије у математичке једначине, али систем се побринуо да они престану да се производе. Они никада  нису добијали грантове, њихови студени на докторским студијама никада нису добијали позиције асистената или професора. Они су прогнани из система Академије. Други и много интересантнији феномен су дивни умови који су створили моделе опште равнотеже. Они су попут папа у Католичкој цркви. Узмимо, примера ради, Канара, Џона Неша, Жерара Дебреа: они су успоставили математичке теореме на којима је сва ова лицемерност заснована. Канаро је, сећам се, једном приликом држао говор на Њујоршком универзитету. Било је око двадесет људи, и он је представљао свој високоматематизован рад. Ентузијастично је пролазио кроз једначине и један од професора је ступио с њим у дискусију: „Професоре, једначина 3,3 подсећа ме на аргумент у корист ове врсте пореза у односу на ону врсту пореза...“ Он га је одмах зауставио и рекао: „Мој драги дечаче, ви сте помешали то што је интересантно са оним што је корисно. Ово је интересантно. Ако покушате да га примените на нешто што је реално, онда постаје опасно“. Дакле, ови гуруи, папе, разумели су да ове теорије испитују посткапиталистички свет, без тржишта рада, без експлоатације радне снаге, без монопола, без фирми, без и трунке капацитета да измене цене у корист радника. Шта је компанија? Компанија је зона без тржишта, мала Совјетска унија са Госпланом. Ако погледате Гугл, ако погледате Мајкрософт у моделима који производе макроекономске политике нарочито под Клинтоном, то нису фирме, нема времена, нема фирми, нема простора, сви почивају на истој тачки, тако да нема простора, нема трошкова транспорта нити чега сличног. Замислите свет у коме је економска политика заснована на моделима који претпостављају да нема времена, простора, фирми, профита, економске ренте. Ради се о монополистима. Није ли време да се заиста уплашимо?
 
Чомски: Знате, постоји питање на које сам сигуран да Ви, из сопственог искуства грчког министра финансија, знате одговор. То је питање које ме је на неки начин збуњивало о савременим економистима у вези са ММФ-ом. Оно што могу споља да видим изгледа као да су ММФ економисти прилично оштро критиковали политику мера штедње Tројке, док је сам ММФ те мере здушно подржавао. Шта се ту дешавало?
 
Варуфакис: Дешавало се, а дешава се и управо сада. Викиликс је пустио да процури диван разговор између мог старог „пријатеља“ Пола Томсона, који је изградио име тиме што је уништио грчку економију, да би у знак захвалности затим био унапређен у шефа ММФ-а за Европу, и његове наследнице, даме из Румуније, Делије Велкулеску.  Погледајте ове разговоре, изашли су у априлу. Фантастично је! Они говоре истину и говоре управо оно што Ви кажете. Први пут када сам срео шефа ММФ за Европу био је када је он одсео у хотелу у Паризу, и ја сам био изабран, са мандатом да преговарам o смањењу грчког дуга, против Тројке, против кредитора, али у исто време сам имао мандат за преговоре не за сукоб са кредиторима, мада сам био спреман и на то. Намера ми је била да постигнемо частан договор. Знао сам да немачка влада има веома озбиљан политички проблем са федералним парламентом у Берлину, признајући да новац који су дали Грчкој није био заиста намењен Грчкој, већ Немачкој банци, и никада нису заиста очекивали да га добију назад. Према томе „то  је разлог због ког ћемо Грцима дати новац“, и то је госпођа Меркел требало да каже парламенту. Али, наравно, када би то учинила, више не би била канцелар Немачке. Знао сам да су Немци имали политички проблем, признајући шта су урадили, у смислу да су дали новац Грцима, тако да ефективно немачки порески обвезници, као и словачки порески обвезници, ширећи ризик, како то добри финансијери чине, на друге Европљане, ефективно избаве своје банке. Наравно, био сам тога свестан и зато сам покушавао да пронађем формулу која би нашем дугу омогућила да постане лакши за управљање, и мање токсичан за грчки народ, а да у исто време постигнем неку врсту политичког аранжмана са Берлином, који би им учинио лакшим да кажу – да. На првом састанку са Полом Томсоном пришао сам му са предлогом за неку врсту размене дуга, финансијског инжењеринга, каквом је Волстрит вичан. То није било нешто што би се очекивало од левичарског министра финансија, али сам желео да ствари учиним функционалним у том тренутку, а не у тој мери да се са њима сукобим. Знате ли шта је рекао? „О, па ово је превише благо. Треба да узмемо велики комад вашег дуга и да га отпишемо. Одмах.“  Рекао сам му: „Па то је музика за моје уши, Пол! Како ћете убедити немачку Фолксбанку да то учини?“ Он је рекао, да је то проблем, али да ћемо наћи начин. Дакле, на овом нивоу билатералних разговора, чак и са вођством ММФ-а, можете да видите да они разумеју шта су учинили. Знали су да су урадили лошу ствар, постојало је спасавање банака које је представљано као солидарност државама које пате. И они ће покушати да предузму нешто поводом тога. Коначно је дошло до крајњег договора. Као кредитори, они су стали једни уз друге. Остали су лојални једни другима. Раширили су гласине како је наша влада постављала немогуће захтеве, да ми нисмо хтели реформе, да нисмо имали предлоге. Ми смо дошли њима са предлогом финансијског инжењеринга са Волстрита, док они нису имали никакав предлог, осим ових сигнала које су емитовали. Најважнија дискусија коју сам водио са неким ко је веома високо на лествици ММФ-а, (име неће бити поменуто), на позицији вишој од Пола Томсона, па можете замислити, након десет сати преговора, дошли смо до сувопарних састанака са саветницима, експертима, на крају смо се састали и водили поверљив разговор у четири ока. Тада сам чуо следеће речи: „Јанис, наравно да сте у праву. Ова политика која треба да вам се наметне не може да функционише“. Помислио сам: „О, не!“ Не знам да ли бисте Ви тако реаговали, ипак сте Ви Ноам Чомски, али ја имам много мање искуства у овој игри сукобљавања са великим силама на том нивоу. Дубоко у себи, желео сам да верујем да „одрасли“ знају шта раде а да сам ја дете које се опире, вришти, али да људи на власти, у врху ММФ-а, знају шта раде. А опет они ми даље говоре: „Али Јанис, морате да разумете да смо ми у овај програм инвестирали толико политичког капитала да не можемо више да се вратимо назад. А ваш кредибилитет зависи од тога да ли ћете то прихватити“. Мислим да је то одговор на Ваше питање. 
 
Чомски: Како су учесници и Тројка реаговали на техничке документе који долазе од ММФ-ових економиста, њихових сопствених економиста, који кажу да је ова политика штедње и рецесије веома деструктивна? 
 
Варуфакис: Веома једноставно – они су игнорисани. У Еврогрупи они никада нису били помињани. Ја сам их поменуо, цитирао сам поглавља. Постоји такође изузетна студија ММФ-а која показује да су либерализација тржишта рада, уклањање заштите рада, права трговинских синдиката контрапродуктивни када дође до компетитивности производне моћи. ММФ је ту студију урадио у пролеће 2014. године. Извештај је могао написати прогресивни економиста. Закључено је, дакле, да реформе тржишта рада које ММФ намеће државама широм света заправо  не функционишу. И о томе сам говорио тада, али могао сам певати и химну Шведске, било би потпуно исто. Морате разумети да су ови састанци веома брутални. Унапред је одлучено шта ће се радити, министри су третирани попут гамади од стране представника Тројке. Веома мали број људи зна да је Еврогрупа заправо вођена од стране Тројке, а не од стране министара финансија који су на изборима одређени за то. Значи, имате главног у Еврогрупи који је, да се не лажемо, постављен од стране др Волфганга Шојбла. Поред њега, ту је и стварни владалац Европском унијом, господин са именом Томас Визер, председник Радне групе за Еврогрупу. Нико није чуо за њега, али он је онај који има истинску моћ. То је кабинет у сенци непостојеће Радне групе за Еврогрупу.
 
Janis i Naom - Geo. 99
 
Чомски: Како се установљава Еврогрупа? О томе не пишете у књизи, већ само помињете да постоји. 
 
Варуфакис: Мислим да је просто „изникла“, попут Афродите из шкољке. Када смо у својој безграничној мудрости створили заједничку валуту, имали смо заједничку Централну банку, али без државе која би кореспондирала са том банком, а притом банка није створена да би помогла оној држави чија је централна банка. Одлучили су да ће повремено ту и тамо сваки министар финансија ових држава, које сад немају државне централне банке већ само заједничку Централну банку, да се састану како би разговарали о економским политикама и координисали их. Тако је настала. Није било никаквог споразума. 
 
Чомски: Еврогрупа се састоји од министара финансија?
 
Варуфакис: То је била почетна идеја – министри финансија, а један од њих им председава. Пре садашњег председника Дајзелблума (Jeroen René Victor Anton Dijsselbloem), на челу је био Жан Клод Јункер, који је претворио Луксембург у порески рај. Иначе, треба знати да је данашњи евро копија златног стандарда из 1920-их. Знате шта се догодило са њим? Водио је ка огромној финансијализацији, огромној концентрацији индустријске моћи, спонзорисане од стране консолидованог финансијског сектора. Затим и Волстрита 1929.  
 
Чомски: Огромна неједнакост.
 
Варуфакис: Наравно, огромна неједнакост као резултат овог мешања приватног новца са финансијским сектором, и онда када је златни стандард пропао и почео да се распарчава, врло ускоро Немци су замрзели Французе, Французи су замрзели Немце, сви су мрзели Грке, и ми смо нестали у амбису 1930-их и 1940-их. Након 1929. наше генерације, која се одиграла 2008. године, десило се следеће: златни стандард је почео да се распада, звао се евро, у Европи, и убрзо после тога Немци су почели да упиру своје морализаторске кажипрсте у Грке, Грци су се присетили нацистичке окупације, сви су мрзели Французе и сада смо у стању дезинтеграције у којој су проблем избеглице.
 
Чомски: Требало би да поменете 1953. годину и Лондонски споразум, који је за већину непознаница. То је прилично критично. 
 
Варуфакис: Наравно. Само бих додао једну малу причу о томе како сам сазнао да  Еврогрупа не постоји у праву. Још једна примедба, успут... 
 
Чомски: Да ли је у нескладу са европским правом или...?
 
Варуфакис: Она је изван оквира европског права. 
 
Чомски: Какав је утицај њених одлука?
 
Варуфакис: Доноси све важне одлуке које одређују судбину Европе. 
 
Чомски: На који начин се те информације преносе званичним доносиоцима одлука, Бриселу, бирократији?
 
Варуфакис: Најпре се одржи састанак Еврогрупе, а после тога састанак ЕКОФИН-а. ЕКОФИН постоји и то је састанак свих министара финансија Европске уније, укључујући ту и оне који не користе евро. Шта год да Еврогрупа одлучи, ЕКОФИН се сагласи. Без поговора. Занимљиво је како сам схватио да је ово ванправна група – у једном тренутку Тројка унутар Еврогрупе, јер то више није унутрашња група са министрима, Лагард седи тамо, Томсон такође, комисија је тамо такође, они постављају сцену и затим гамад – ми, министри, просто климамо потврдно главом, срећни. 
 
Чомски: ММФ нема реакције на одлуке Еврогрупе.
 
Naom Comski
 
Варуфакис: ММФ и јесте део Еврогрупе. Примера ради, када ми је представљен ултиматум 25. јуна, у маниру „узми или остави“ – ако би мој одговор био ʼнеʼ, то би значило да напуштам, што значи да ће наше банке бити затворене, као што и јесу биле, пет дана касније. Ради се о веома моћном ултиматуму, добијању понуде која се не може одбити. Иако смо је ми одбили. Бар за неко време. До моје оставке. У ултиматуму су постојала три поглавља. Прво поглавље тицало се фискалне политике коју смо морали да пратимо наредних двадесетих година – што је интересантно, јер мандат код нас траје само четири године. Ово се односило само на Грчку, али је и у другима државама процес био сличан. Колонизација пуном паром! Почело је са Грчком, све увек започне од Грчке, Грчка је лабораторија мизантропије.
 
Чомски: Како су поступили са Француском? 
 
Варуфакис: Наравно, Француска је коначно одредиште... Ноаме, лепота тих пет месеци боравка на тој позицији је у томе што се тада није морало теоретисати, што интелектуалци раде. Тада сам имао прилику да разговарам са министром финансија Немачке, и у једном тренутку, показао сам му тај ултиматум и упитао сам га да ли би он то потписао. Рекао сам му: ,,Занемаримо за тренутак своје министарске позиције, ја сам на функцији само пет месеци, а Ви четрдесет година. Понављате ми упорно да морам да потпишем. Као људско биће – да ли бисте ми саветовали да потпишем? Моја земља је у рецесији, у школама се деца онесвешћују као резултат неухрањености, учините ми услугу и посаветујте ме како да поступим, као неко са четрдесет година искуства, ко долази из европске демократске земље“. Неко време је гледао кроз прозор и рекао ми: „Као патриота  не бих“. На моје следеће питање зашто ме онда присиљава да то урадим, рекао ми је: „Зар не разумеш? Ја сам то урадио у Португалу, балтичким земљама, Ирској, ја желим да одведем Тројку у Париз“.
 
Чомски: Рекао је то?
 
Варуфакис: Да. Нема потребе да теоретишем. Почело је од Грчке, мале земље која није тако важна, али почне се са тим малим проблемом, наметну се неодрживи зајмови, кредиторима се пружи велика моћ, а затим се почне сећи, сећи, сећи. Крајња намера, о којој говорим у својој књизи, јесте да се омогући давна жеља париске елите да се узурпира немачка марка у сврху проширења досега и контроле француске државе Европе.
 
Чомски: Такође претпостављам и због могућности Бундесбанке да контролише француски буџет.     
 
Варуфакис: Апсолутно. И то не само Бундесбанке, већ федералног финансијског министра, самог Шојблеа. Иначе, не кривим Немце за то. Ако се вратите у 1992, када је евро креиран, Мастрихтским споразумом, да убедите Французе да гласају за њега... Француски конзервативни лист „Ле Фигаро“ објавио је наслов увредљив за људско биће, којим је требало охрабрити Французе да гласају за Мастрихтски споразум, и који је гласио: „Мастрихт, нови Версајски споразум без испаљеног метка“. То је увреда за немачки народ, увредљиво за свакога ко разуме бол Другог светског рата, и за све добронамерне људе.
 
Чомски: Ви мислите да је француска елита заиста веровала у то у Мастрихту? 
 
Варуфакис: Апсолутно. То им је била намера. Де Гол је 1965, када га је новинар питао, „Да ли сте забринути да ће у случају европске економске уније Немачка постати најмоћнија сила?“, одговорио: „Они ће бити коњ, а ми ћемо бити возач кочије“. То је јасно. 
Геополитика број 99, јун-јул 2016.
Превод: Катарина Бунтић-Марковић
 
Подржите „Геополитику“
 
Поштовани читаоци,
Последњих месеци сведоци сте нередовног излажења нашег магазина, који је последица финансијских потешкоћа са којима се свакодневно суочавамо. Многи од вас звали су телефоном редакцију и предлагали да нас подрже финансијски, у складу са својим могућностима, што овога пута прихватамо тешка срца, али у намери да „Геополитика“ опстане, у заједничком интересу. Унапред захвални.
 
Уплате се могу извршити на наш динарски рачун: 
Banca Intesa, рачун бр. 160-285677-40,
 
или девизни рачун:
Banca Intesa, рачун бр. 00-501-0023127.9
IBAN бр. RS35160005010023127972