cartoon porn tube
adult cartoons
porn cartoons
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Ростислав Ишћенко: Глобални антиглобалистички грађански рат

  • Проф. др Милош Ковић- У српским земљама све су јасније тачке отпора

  • Александер Е. Гауланд: Против евра смо, миграната и бирократизације Европе

  • Проф. др Радмило Рончевић: Дарвиновски мит, највећа обмана у историји науке

За „Геополитику“ поново говори Џон Перкинс, аутор новог издања књиге “Био сам плаћени економски убица”

Ексклузивно

Geopolitika---naslovna-jun-jul-2016.jpg

 

Нове исповести економског убице“

 

 

Разговор водила: Биљана Ђоровић

 

Геополитика“ објављује ексклузивни интервју са Џоном Перкинсом, чија се на реалном животу заснована књига „Нове исповести економског убице“ појавила фебруара ове године у издању Barret-Koehler Publishers.Inc. „Нове исповести економског убице“ наставак су светског бестселера „Исповести економског убице“, који се преко 73 недеље налазио на листи бестселера „Њујорк тајмса“, преведен је на 32 светска језика и продат у преко милион примерака. „Нове исповести економског убице“ садрже петнаест експлозивних нових поглавља која показују да је систем ком је Перкинс помогао да се створи постао доминантан систем по коме функционишу бизнис, владе и друштво. Плаћене економске убице превариле су светску популацију и опљачкале државе за трилионе долара лажног и наметнутог дуга, ширећи се као канцер по планети, и уводећи свет у ропски систем у коме је шачица психопата енормно увећала своје богатство у условима бескрајних ратова и пљачке, користећи се једноставном методом – корумпирајући све који су се могли корумпирати и ликвидирајући малобројне који нису. Економске убице у форми банкара, лобиста, корпоративних извршилаца и других варају владе и људе широм света, намећући политику која богате чини све богатијим а сиромашне – сиромашнијим. У новој књизи Перкинс показује да су економске убице и шакали напали и САД, где уништавају темеље демократије и економију огромном брзином, уводећи средњу класу у стање сиромаштва.

Књигу отвара коментар Јануса Варуфакиса, бившег министра финансија Грчке: „Када сам прочитао ʼИсповести економског убицеʼ, нисам могао ни да сањам да ћу се за само неколико година наћи на страни прималаца оваквог типа муниције коју је Перкинс тако живописно насликао. Ова књига резонира са мојим искуствима о бруталним методама и неподношљивој економској ирационалности која руководи моћне институције у њиховом настојању да поткопају демократску контролу моћи“.

 

Интервју са Вама, објављен у нашем магазину „Геополитика“ непосредно након појаве Ваше књиге „Исповест економског убице“, представљао је мини нуклеарну информатичку бомбу. Ради се о књизи која, након што је прочитате, мења перцепцију и читав живот. Након дванаест година од објављивања ове књиге, фебруара ове године објавили сте књигу под насловом „Нове исповести економског убице“. Господине Перкинс, желела бих да на почетку нашег разговора подсетимо наше читаоце о професији економског убице, којој сте посветили десет година свог живота.

- Мислим да је поштено рећи да су економске убице искреирале свет прве глобалне истинске империје, и ради се више о корпоративној него о америчкој империји, иако је свакако подржана од америчке владе, Пентагона, ЦИА-е и других таквих организација. Захваљујући нама, прва глобална империја створена је без примарног ангажовања војске. Путовао сам у Африку, Азију, Европу, Латинску Америку и на Средњи исток. Мој посао је свуда био исти: да покушам да преузмем природне и људске ресурсе у тим земљама за потребе америчких корпорација и америчке империјалне политике. У ту сврху, механизми задуживања код ММФ-а и Светске банке били су по правилу примењивани.

Радили смо на много различитих начина. Најпре, када би била идентификована земља трећег света која је поседовала ресурсе које корпорације желе, ми бисмо наступили са амбицијом да се земља која поседује такве ресурсе задужи код ММФ-а и Светске банке, сестринске организације Фонда, при чему новац, заправо, никада не би одлазио тој земљи, већ великим корпорацијама које реализују инфраструктурне пројекте, какви су електране, саобраћајнице, индустријска постројења. Новац којим се земља задужује по правилу одлази са једне стране неколицини фамилија у тој земљи (којима доноси велико богатство) и иде корпорацијама, а никада не доноси добро већини људи који толико осиромаше током тог процеса да више не могу да плаћају ни трошкове за струју или да купују бензин како би се возили аутопутевима који се од тог новца направе. У исто време, земља се оптерети дуговима које не може да врати и то је наш тренутак, онај на који чекамо и рачунамо. Тада се ми враћамо у земљу и кажемо: „Пошто не можете да вратите дугове, ви ћете по цени коју ми одредимо (веома ниској) да продате нашим компанијама своје изворе нафте, своја најпрофитабилнија предузећа, своје изворе воде и минерална богатстава, ми ћемо их експлоатисати и не допуштамо да рад тих компанија условљавате било каквим еколошким законским ограничењима. И/или: изградићемо и војну базу на вашем тлу“.

Државе су се тада нашле у ситуацији у којој не могу да отплате свој дуг, морале су да продају своје ресурсе веома јефтино корпорацијама, и ти ресурси су приватизовани. Продале су своје државне компаније за производњу струје, системе за наводњавање, системе за водоснабдевање, школе, банке, затворе, све је предато корпорацијама. На тај начин смо заиста створили империју. У неколико случајева у којима нисмо успели то да урадимо, и у мојој књизи говорим како то нисам успео са неколицином председника, долазили су људи који се називају „шакали“ и збацивали владе или убијали њихове лидере. У случају да ни „шакали“ нису могли да обаве свој део посла, послали смо војску. Војска је, дакле, последње средство.

Ваша књига „Исповест економског убице“ посвећена је двојици председника: Омару Торихосу из Панаме и Хаиму Ролдосу из Еквадора, који су били убијени зато што нису желели да уђу у игру коју сте им понудили.

- Они су погинули у ономе што је названо авионском несрећом. Њихова смрт није била никаква случајност они су убијени. Они су једина два председника са којима сам радио која нису хтела да подлегну овој врсти притиска. ЦИА је на сопственом веб сајту објавила недавно декласификоване информације, признајући да је била укључена у збацивање председника и њихово убијање, укључујући Мосадека у Ирану, Арбенза из Гватемале, Диема из Вијетнама, Лумумбе из Конга и Аљендеа из Чилеа. Аљенде је веома карактеристичан случај зато што је он замењен веома бруталним диктатором, генералом Пиночеом, који је одговоран за смрт на десетине хиљада својих људи. Био је велики подржавалац операција ЦИА-е у Латинској Америци, под називом Кондор. Он је веома био хваљен од државног секретара САД Хенрија Кисинџера као велики бранитељ капитализма. У ствари, ЦИА и америчка влада су признале да су се бавиле оваквим активностима.

Економске убице прослеђују новац за подмићивање водећих политичара преко институција, различитих агенција или организација са префиксом aid помоћ.

- Да. Новац се прослеђује преко организација Светске банке, различитих америчких агенција за развој (USAID је једна од главних) и осталих различитих организација за пружање помоћи. У случајевима на којима сам радио, ми бисмо ушли у земљу и саопштили лидерима: „Знате, ми смо урадили студију овде и знамо да уколико изградите велики систем за снабдевање електричном енергијом, електране, системе за дистрибуцију итд., ваша економија ће доживети велики процват, и ми желимо да вашој земљи обезбедимо велики зајам, а ви ћете запослити ʼБехтелʼ, ʼХали Бартонʼ, ʼБраунʼ, једну од наших компанија, да изгради овај систем, а ви ћете новац који вам дамо дати директно њима“.

Дакле, новац уопште не улази директно у вашу земљу. Светска банка новац преписује банци у Сан Франциску или Хјустону и он се одмах исплаћује овим компанијама. Али, тада долази на ред великодушност према људима који обезбеђују успех нашег подухвата: „Случајно, господине председниче, знамо да ваша сестра поседује сопствени бизнис. Ми ћемо узети њену опрему и платити јој дупло више него што би нормално била плаћена. Ми ћемо платити највећу цену. Знамо и да ваш зет поседује лиценцу за продају ʼКока Колеʼ, а наши градитељи пију доста тог пића и платићемо вам премију много више него што бисмо иначе платили и нећемо отварати конкурс, него ћемо платити директно. И потрудићемо се да ви, ваша породица и пријатељи пошаљу децу на америчке колеџе и добију пуну стипендију. Даћемо им послове током распуста. Када изађу са колеџа, уколико желе да се запосле у САД, ми ћемо се потрудити да добију добар посао“. Тако сам радио, и направио сам веома много различитих договора као што је овај. Ради се у ствари о подмићивању, али потпуно легалном. У Америци постоје стриктни закони који забрањују да директно одемо код неког званичника и да га подмитимо како би изнајмио нашу компанију да изгради електрану, аутопут или какав други инфраструктурни објекат и једноставно му дамо сто милиона долара испод стола како би то урадио. Али постоје многи начини како да се то уради а да не прекршите закон. Неке од њих сам описао.

 

У „Новим исповестима економског убице“ показујете како економске убице и „шакали“ оперишу сада.

 

- То је веома интересантно питање. Разлог због кога сам написао „Нове исповести економског убице“, дванаест година након објављивања прве књиге, јесте тај што се систем проширио са онога што смо звали земље у развоју на САД, Европу и остатак света, и постао је далеко гори. У САД, на пример, многи од наших политичара су у ствари економске убице. Наши сенатори и Представнички дом Конгреса раде готово ексклузивно за велике корпорације. Можда су они изабрани од стране јавности у САД, али једном када су изабрани, они су лојални према људима који им дају паре за кампање, а такође им дају веома лукративне послове консултаната и лобиста када престану да се баве политиком, уколико изгубе следеће изборе или одлуче да се више не кандидују. Тако они постају економске убице које раде у корист ових корпорација. Они се веома труде да се ове корпорације извуку од плаћања такси, добијају веома добре пословне услове, веома добре уговоре за снабдевање ресурсима, они могу добити на располагање фарме, руднике, могу да секу дрвеће по јавним површинама. Систем у САД је постао веома опак и опасан у последњих четрнаест година. Број „шакала“, људи који уцењују и убијају када економске убице не успеју да обаве посао, страховито је порастао. Они су убачени свуда. Знамо да сада влада може да слуша наше приватне разговоре преко телефона, да чита наше имејлове, да контролише наш Фејсбук и Твитер. Људи попут Едварда Сноудена и Џулијана Асанжа, које многи хвале, укључујући и неке високопозициониране чланове Конгреса, и славе их због тога што су изнели ставове који треба да буду изнесени, изложени су прогону. Систем је постао много гори.

Са друге стране, желим да кажем да је један од разлога због којих сам написао ову нову књигу тај што се широм света људи буде, и свесни су колико је ужасан систем који је наметнут. Створили смо глобални економски систем који нас потпуно поробљава. Неколицина људи контролише целокупно богатство у свету. То је феудални систем и људи се заиста буде и желе да преузму ствари у своје руке. То видим свуда, увек изнова и изнова. Недавно сам био у вама суседној земљи, Румунији, где постоји веома снажан покрет против копања рудника угља. То видимо свуда. Путујем свуда по свету и видим да се људи буде. Људи разумеју да живимо у једном веома осетљивом тренутку и да смо без никаквог брода за спасавање. Хрлимо ка несрећи. Морамо окренути овај брод. Дакле, две ствари се паралелно догађају. Током последњих дванаест година економске убице и „шакали“ су веома ојачали у својој моћи, а са друге стране људи се све више буде из транса и схватају шта се догађа, и почињу да предузимају акције да ово зауставе.

 

Да ли верујете да су сада угрожени сами основи демократије? Како бисте назвали овај систем, који нас је окружио са свих страна, који је у основи корпоратократија као нова форма феудализма или ропства?

 

- Ви постављате нека веома важна и централна питања, и захваљујем вам на томе. Није ми драго што ово морам да кажем, али САД нису више демократска земља. Нисам сигуран ни да смо икада били истинска демократија. Жене нису имале право гласа током дугог периода, мањине нису имале право гласа, но ми смо се кретали у правцу демократије, али у скорије време корпорације су постале тако моћне да формирају садашњу олигархију. САД су сада олигархија под контролом велике корпоративне моћи.

Систем постаје све ужаснији и желим да видим промену и мислим да људи могу то да промене. Процес је у току. Мислим да садашњи председнички избори показују да су људи веома незадовољни у САД, као и у Србији и многим другим деловима света. Чињеница да је Доналд Трамп веома популаран, као и људи на десници, и да је Сандарс толико популаран на левици, говоре нам да су људи веома незадовољни и ја их охрабрујем да се сви заједно покренемо према демократији и праведнијим начинима живота. Капиталиста сам и верујем у капитализам, али оно што имамо данас није капитализам, већ олигархија. Капитализам налаже да средства трговине и индустрије поседују приватне индивидуе а не владе, али оно што имамо данас јесте да приватни сектор представљају корпорације. Корпорације у ствари поседују владе. И то је најгора од свих могућих ствари. По мом мишљењу, најбољи је модел по коме приватна индустрија поседује бизнис, а владе су независне и одвојене од великог бизниса. Најгора је ствар када корпорације све поседују, а то је оно што имамо данас у САД и великом делу света. То је веома нездрав систем, оно што ја називам предаторски капитализам, који је створио оно што називам смртоносном економијом. О томе много говорим у својој новој књизи. Смртоносни глобални економски систем заснива се на дугу, страху, милитаризацији и уништавању ресурса од којих економије зависе. Смртоносна економија је она која себе води до уништења. И то је оно што данас видимо. Морамо то променити. Морамо направити економију која подразумева спречавање и отклањање последица загађења. Морамо повратити уништену природну средину и развити нову технологију за комуникацију, енергију, транспорт, банкарство. Морамо развити системе који ће рециклирати а не и даље уништавати планету, разумети да ми на планети поседујемо све што нам је потребно, и користити то на много бољи начин. Замислите да платимо корпорацијама да се побрину за сву пластику која плута по океанима, нафту која цури око гасних станица, чишћење нафтних поља у Тексасу, Ирану и Амазону… Постоји толико ствари које морамо да урадимо како бисмо креирали животну економију, и то је оно што морамо да урадимо. Мислим да су људи свесни да се то мора одиграти и да је корпорације неопходно променити.

 

Како данас делују економске убице и „шакали“ на Балкану, у Азији, Централној и Јужној Америци и на Блиском истоку?

 

- Као што сам објаснио традиционални системи економских убица нападали су све земље које су поседовале ресурсе које су корпорације желеле да присвоје, укључујући и људске ресурсе и тржишта, и то су радили посредством давања огромних дугова након чега је земља постајала ропска држава.

У моје време, то смо радили на генеричком нивоу. Када су ови зајмови уграђени, нисам бринуо да ли се они користе да би се унајмио „Бехтел“, „Браун“, „Хали Бартон“ или било која корпорација која је градила ове системе, докле год се унајмљивала нека од наших корпорација за тај посао. И тај стандардни образац се још увек реализује у многим деловима света. Но данас свака корпорација има своје тимове економских убица, тако да „Монсанто“, „Најк“, „Волмарк“, „Шеврон“, фармацеутске корпорације, компаније за медицински бизнис, све компаније за производњу нафте и многе друге имају своје тимове економских убица који иду у све делове света и обезбеђују добре услове за своје корпорације у потпуности разједају системе држава.

Свака корпорација има своју верзију економских убица и поробљава земљу узимајући њене природне и људске ресурсе. Многе од ових компанија имају своје верзије „шакала“. Они унајмљују преваранте, убице, или ангажују локалне људе на терену као своје убице, пошто желе да своје руке држе што чистијим. Видимо многе случајеве у земљама широм света где корпорације користе локалну полицију, локалне полицијске снаге итд., како би добиле оно што желе. И, наравно, прилагођавају законе у тим земљама таквим потребама. Систем је огрезао у злочину у последњих неколико година. и једини начин да то зауставимо јесте да препознамо, и не дозволимо да се догађа.

 

Корпоратократија послује на основу нових закона који се уводе, а главни су такозвани трговински споразуми, као што су НАФТА, ЦАФТА, ТТИП, ТТП и многи други.

 

- Ови споразуми повећавају моћ корпорација и корпорације су данас у највећем броју случајева моћније од влада у земљама. Даћу вам један веома јасан пример овде у САД који се тиче утицаја који имају два од ових споразума које смо споменули: НАФТА, Северноамерички трговински споразум, и ЦАФТА, Централноамерички трговински споразум. Уколико велика фарма агрокултурне индустрије САД може произвести кукуруз за 5 долара а мали фармер у централној Америци може произвести исти тај кукуруз за 3 долара, онда је праведно да овај мали фармер треба да има много већу зараду уколико продаје свој производ локално у Централној Америци и то би значило добар бизнис за централну Америку. Захваљујући НАФТИ и ЦАФТИ амерички агробизнис добија веома велике субвенције од владе САД 3 долара по јединици, тако да они могу да продају свој кукуруз за 2 долара и начине профит, док централноамерички фармер не може да добије субвенцију од своје државе. По НАФТИ и ЦАФТИ, централно америчке земље не могу да намећу таксе на увезени кукуруз и све је урађено како централноамерички фармер не би могао да прода свој кукуруз. Он не може да се такмичи са великим америчким агробизнисом и испада из посла. Он има два избора: да остане на земљи и умире од глади, или да ради као продавац за корпорације, где добија минималну надницу, и да мигрира у САД и постане нелегални емигрант. Овим споразумима отворена су врата великом агробизнису који је ушао у Централну Америку и покуповао тамо земљу фармера и сада узгаја цвеће, броколи и друге производе, које потом извози у САД и уопште не храни локалне људе. То је ужасна ситуација и све се ради како би профит извукле велике корпорације. ТТИП и ТТП ће учинити корпорације сувереним, што значи да ће оне моћи да туже оне земље које имају законе о заштити околине или социјалних права радника.

Геополитика број 99, јун-јул 2016.

 

Џон Перкинс, аутор новог издања фасцинантне књиге Нове исповести економског убице“, у наставку интервјуа за „Геополитику“

 

 

Покушао сам да корумпирам председнике Панаме и Еквадора

 

Разговор водила: Биљана Ђоровић

 

У Србији послује јужнокорејска корпорација „Јура“, у којој српски радници раде у пеленама како не би трошили време да иду у тоалет.

 

- О, мој Боже. Да ли је то могуће? Шта сте предузели да то промените?

 

Србија је била део социјалистичке земље у којој су радници били заштићени, имамо високе стандарде заштите природне средине, али се све мења у складу са интересима корпорација. На делу је продаја воде, земље, један од најстаријих археолошких локалитета Винча поред Београда претворен је у највеће складиште нуклеарног отпада у Европи. Ви говорите о могућности да се заустави ова предаторска економија, која је уз све и веома понижавајућа. Како то може бити урађено у условима у којима се закони усклађују са смртоносном економијом?

 

- Морамо да погледамо како је овај економски систем успостављен, шта га одржава и како ћемо га променити.

Када сам ишао у школу за бизнис 1960-их година, учио сам да је добар председник корпорације онај који поставља веома добре услове за инвеститоре и труди се да корпорација буде одана држави, да служи јавном интересу, добро плаћа запослене и обезбеђује им здравствену заштиту и пензионо осигурање. Дакле, корпорације су биле усмераване ка правилима које сте описали за Србију. Оне су имале обавезу да брину о људима, клијентима и својим добављачима, плаћале су таксе и давале новац локалним школама и центрима за рекреацију, али то се све променило 1976. када је Милтон Фридман добио Нобелову награду за економију. Он је тада, између осталог, рекао да једина обавеза коју бизнис има јесте да максимализује свој профит, без обзира на последице по природну средину и социјалне издатке. То је све променило и наставља да мења и даје корпорацијама дозволу да мандаторно одређује правила како би максимизовале профит, укључујући корумпирање политичара, уништавање светских ресурса, уништавање животне средине. Када је Фридман ово изрекао, веровао је да капиталу никада неће недостајати сировине и да је природа неограничена изобилна. Нико није говорио о климатским променама или границама у нафтним залихама. Све се то променило. Сада знамо да природа није неограничена, да морамо бити веома пажљиви према природи и да људски рад није неограничен, и да морамо бити веома обазриви према људима. Ствари су се радикално промениле те 1976, и морамо променити идеје да је циљ да корпорације максимализују свој профит. Морам вам рећи да проводим много времена са корпоративним извршиоцима, са директорима корпорација, присуствујем корпоративним састанцима и подучавам корпоративне извршиоце. Многи од њих разумеју да мора да дође до промене, али се плаше да ће, уколико почну да мењају услове, њихове корпорације изгубити велики део маркетиншког удела и да ће их деоничари отпустити и заменити неким ко само брине о деоницама. Они желе да чују од конзумената да желе да се ствари промене, тако да је на нама да створимо другачији економски систем, у коме неће бити циљ максимални профит. Корпорације, како сам учио у пословној школи, морају да обезбеде велики добитак за своје инвеститоре, и људи морају да инвестирају у нову технологију како би се формирала животна економија, такође морамо да будемо сигурни да је циљ увек да се служи јавном интересу. Корпорације морају бити добри држављани и морају бринути о људима који раде за њих, и за заједницу у којој раде.

Уколико заиста желимо да променимо овај свет, морамо натерати ове корпорације да се промене. То можемо урадити лако, захваљујући социјалним медијима. Корпорације морају да слушају своје купце. Шаљемо огромну количину мејлова корпорацијама. На пример, корпорацији „Најк“. Кажемо им ,,Волимо ваше патике, али их више нећемо куповати докле год не будете плаћали својим радницима поштену плату“. Шаљемо велики број порука нафтним корпорацијама, на пример „Шеврону“, и кажемо: „Волимо да купујемо вашу нафту, али је нећемо куповати док не очистите оно страшно загађење које сте направили у океану, у амазонским шумама“.

 

Како сте постали економски убица?

 

- Када сам завршио Пословну школу на Бостонском универзитету, био сам регрутован од стране Агенције за националну безбедност, највеће националне агенције тог типа и, рекао бих, најтајновитије шпијунске организације. Премда људи мисле да је ЦИА већа, НСА је много, много већа или је барем била у време када сам ја радио за ову агенцију. И то је веома, веома тајновита организација о којој нема података, они су скривени од јавности. Знамо изузетно много чињеница о организацији каква је ЦИА али, са друге стране, сазнања о НСА почивају на гласинама. Тврди се да НСА ради само на криптографији, кодирању и декодирању порука, али, у ствари, сви знамо да су у овој агенцији људи који слушају наше телефонске разговоре. То је податак који се пре неколико година званично појавио. Али, без обзира на податке који се појаве ту и тамо, НСА остаје веома тајанствена организација.

Прошао сам кроз огроман низ тестова, веома обимних тестова, тестова детектора лажи, психолошких тестова, током последње године коју сам провео на колеџу. И поштено је рећи да су ме идентификовали као изузетно добар потенцијал за економског убицу. Они су такође идентификовали бројне слабости у мом карактеру које су им омогућиле да ме релативно лако заврбују, да ме увуку у тај посао. Мислим да су слабости које сам показао универзалне или барем доминантне и да представљају три најопасније дроге наше културе: новац, моћ и секс. Ретки су они који немају слабост према барем једној од њих. У то време, имао сам слабост према све три.

А онда сам се придружио мировним снагама, за шта сам био охрабрен од стране Агенције за националну безбедност. Провео сам три године у Еквадору, живећи са аутохтоним народима у Амазону и Андима, са људима који су у то време почињали да се боре са нафтним компанијама. У ствари, највеће еколошке законске тужбе у историји света поднели су ови народи у борби против нафтних компанија какве су „Тексако“, „Шеврон“.

А онда, док сам још био у мировним јединицама, био сам доведен и регрутован у америчку приватну корпорацију Чес Т. Мејн (Chas. T. Main), консултантску фирму из Бостона која је имала око 2.000 запослених. Ради се о веома слабо профилисаној фирми која је у ствари обављала огроман број послова које сам дефинисао као послове плаћеног економског убице и у којој сам се успео на сам врх. Дакле: НСА ме је регрутовала, интервјуисала и препустила овој приватној корпорацији у чији се рад више није мешала, што представља, без сумње, веома суптилан и паметан систем, у коме се приватни бизнис, приватна компанија појављује на сцени како би корумпирала званичнике и високе политичаре у некој земљи. Уколико би било шта кренуло неповољно у смислу разоткривања ових послова, сва кривица би пала на приватну индустрију, а не на Владу САД.

 

Ваша књига „Исповести економског убице“ посвећена је двојици председника који су, након што нисте успели да их корумпирате, убијени од стране „шакала“: Омару Торихосу и Хаиму Ролдосу. Након њиховог убиства одлучили сте да изнесете своја искуства економског убице.

 

- Веома се дивим Омару Торихосу, председнику Панаме. Мој посао је био да га корумпирам и наведем да ради у складу са нашим интересима: да промени политички курс који је заступао и да ради противно изборним обећањима која је дао народу Панаме. Изрецитовао сам тражену реченицу: „Видите: ако играте нашу игру, ја ћу се побринути да ви и ваша породица будете веома, веома богати“. Али Торихос није пристао: „Није ми потребан ваш новац, Хуанито“. Звао ме је Хуанито и увек смо разговарали на шпанском. „Није ми потребан ваш новац: имам добру кућу, добра кола, довољно сребра.“ Онда сам га прекинуо и наговестио му да га курс испуњавања предизборних обећања води путем којим су са лица земље нестали Аљенде у Чилеу, Арбенз у Гватемали и Лумумба у Конгу.

Он је након тога завршио реченицу коју је био започео: „Да, Хуанито, имам све што ми је потребно, али морам да урадим оно што је веома потребно мом народу: морам да га ослободим. А да био слободан, Панамски канал мора бити у нашим рукама. Оно што је мени потребно и што је потребно земљама Латинске Америке јесте да САД оду и да престану да нас експлоатишу“.

Био сам изненађен таквим одговором. Са једне стране, осетио сам дивљење према таквом моралном интегритету, а са друге стране осетио сам се непријатно као професионалац чији је задатак био да га убеди да пристане. И најважније: знао сам да ће му тим непристајањем живот бити у опасности шакали ће га или збацити са власти или убити. И, био сам веома ганут том бригом за интересе народа. Моја узнемиреност због судбине Омара Торихоса показала се сасвим оправданом. Торихос је наводно погинуо у авионској несрећи док се возио својим приватним авионом. Био сам шокиран и дубоко узнемирен. Провео сам много времена у разговорима са овим човеком коме сам се дивио због његове харизматичности, храбрости и национализма којим је одисао. Он је заиста био веома национално оријентисан и желео је најбоље за свој народ. И нисам га могао корумпирати. Све сам покушао. Баш све методе које сам знао, и ниједна није дала резултате.

 

И председник Еквадора Ролдос страдао је на исти начин: у наводној авионској несрећи у свом приватном авиону.

 

- Да, Ролдос је убијен у мају 1981. И када је Ролдос погинуо, Торихос је сакупио своју породицу и рекао им: „Ја сам вероватно следећи, али сам спреман да одем. Повратили смо канал и моја мисија је окончана“. Био је управо потписао уговор са Џимијем Картером о враћању Панамског канала у руке Панамаца. У то време ми је говорио о сну који га је прогањао, који му се враћао, сну о томе да се налази у авиону који удара у планину. И два месеца након онога што се догодило Ролдосу, исто се догодило Торихосу. На жалост, Торихос је замењен Мануелом Нориегом, који је био сушта супротност Торихосу – постао је симбол за корупцију и декаденцију. На крају, 1989, САД су напале Панаму, након чега је власт враћена пре-торихоској олигархији – луткама на концу у режији САД, која је била на власти од времена када се Панама одвојила од Колумбије па све до Торихосовог периода.

 

Геополитика број 100, август-септембар 2016.