cartoon porn games
famous cartoon porn
cartoon xxx
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Професор Јевгениј Сатановски: Блиски исток - сви прете свима и сви варају све

  • Слободан Рељић: Стоунов допринос јавној расправи о Косову

  • Марк Јонген: Против европских народа води се културни рат

  • Протојереј-ставрофор др Стоиљко Н. Кајевић, атентатор на Тита: Американци су боље штитили Броза...

  • Тема: Косово и Метохија – српско-српски дијалог За Геополитику пишу: Милош Јовановић, Бошко...

Сергеј Александрович Михејев, руски политиколог, у интервјуу за „Геополитику“ Центар идеолошког глобализма премешта се у Европу

                                                                                       Sergej Aleksandrovic Mihejev
 

Центар идеолошког глобализма премешта се у Европу

Сергеј Александрович Михејев један је од најзапаженијих руских политичких коментатора и аналитичара међународних односа. Радио је као експерт у Центру за политичку технологију, био је и директор Центра за политичку конјунктуру. Чест је гост у телевизијским емисијама највећих руских телевизијских станица, и један је од водећих коментатора на Радију Вести ФМ.
Шеф је Стручно-саветодавног савета Републике Крим. На захтев државних органа Литваније, администрација у Бриселу забранила је Михејеву улазак на територију ЕУ.

Разговор водио: Слободан Ерић

Поштовани господине Михејев, читав свет је под импресијом избора Доналда Трампа. У ком правцу ће Трамп усмерити међународне односе? Да ли сматрате да ће нови амерички председник позитивно утицати на руско-америчке односе?

- Не чини ми се да Трамп у глави има неки целовит план како да гради нову међународну политику. Има неке појединачне ставове, на пример да САД не треба тако много да плаћају евроатлантску солидарност, или да државе НАТО-а треба да плаћају своје улоге, или да је против измештања производње у Кину. Чини ми се да нема неку јединствену и хармоничну слику новог светског поретка. Јасно је само једно: у целини, он сматра да Америка треба да остане лидер, али то лидерство може бити реализовано на друге начине. Ето, то је све што се може рећи о Трампу. Он сматра да је блоковско размишљање умногоме застарело, да је боље изграђивати партнерске односе, а при том Америка треба мање да плаћа и више да добија, и да треба да обуздава своје конкуренте, али у првом реду конкуренте из сфере економије. А са конкурентима из војно-политичке сфере, који се не могу победити, као што је Русија, са њима је боље договарати се. Тим пре што Русија у сфери економије није конкуренција. Али постоји шанса да ће Америка почети да се мења, мада ће то бити јако тешко јер има врло много противника таквим тежњама, и унутар САД, и у иностранству. На пример, у Европи и у државама НАТО-а, у државама бившег совјетског блока...
Што се тиче односа са Русијом, постоји шанса да се односи побољшају и она и произилази из овог Трамповог виђења ситуације. Oн је говорио да ситуацију у Украјини не види као опасност за америчке интересе, што значи да ће Америка смањити своју активност по питању Украјине, и управо зато је сада Порошенко заоштрио ситуацију око Донбаса. Он је говорио да се у принципу са Русијом може наћи заједнички језик и сарађивати по питању борбе против међународног тероризма, а то значи да ће се можда наћи нови формати по питању Сирије, па можда чак и у Ираку. У принципу, Русија може бити његова шанса да постигне неки видљив успех и да унутар САД то представи као свој успех и да негира оптужбе да ништа не разуме у спољној политици.

Да ли се по бесним реакцијама великих глобалних медија може закључити да је пораз Хилари Клинтон на председничким изборима у САД у ствари био пораз глобалистичких снага?

- Да, наравно, то је очигледно, па чак ни они сами то не крију. Хилари Клинтон је заиста представљала глобалистички лоби и оне људе који већ годинама спроводе једну те исту политику: доминација САД, блоковски систем, покушаје да се у сферу утицаја САД увлаче нове државе, стварање и подршка новим политичким режимима лојалним САД, организовање обојених револуција... Хилари Клинтон је представник управо те групе америчког естаблишмента. И Обамина суманута активност последњих месеци мандата, то јест огромна количина разних наредби и одлука које регулишу глобална питања, показује каква би била Хилари Клинтон. Понекад код нас у Русији либерална опозиција и прозападни појединци говоре да није требало да се бојимо Хилари Клинтон, да је она чак и предвидљивија него Трамп и да би можда са њом све било у реду, да је све то предизборна реторика, а да би у ствари са њом био могућ договор. Мислим да је то лаж, ми се са њом не бисмо договорили и Обамина активност, који је као подивљали принтер издавао свакакве наредбе, говори каква би била Хилари. Мени се чини да је Обама покушавао да уради оно што је требало да уради Хилари, али она то није успела пошто није постала председник. По мом мишљењу, управо зато Трамп сада има велике проблеме са именовањем кадрова, проблеме са организованим масовним демонстрацијама у САД. Он је заиста ударио на позиције америчког естаблишмента и управљачке класе која је у спољној политици заступала теорију експанзије, теорију обојених револуција, успостављања америчких вредности или псеудовредности и глобалне доминације. Ти људи се сада осећају побеђеним и њихова реакција је веома агресивна веома су нервозни, врло незадовољни и мислим да ће деловати. Покушај Трампа да изађе из глобалистичке парадигме биће под врло великим и оштрим притисцима. Али, у овом тренутку, сâма победа Трампа је велики пораз и велика несрећа тих снага. Међутим, не бих преувеличавао критичност ситуације и не мислим да је реч о радикалном поразу. Реч је о тенденцији: избор Трампа показао је тенденцију да је глобалистички модел већ свима досадио, па су се чак и у САД појавили људи који га сматрају погрешним, који га сматрају противречним чак и интересима самих САД. То је јако интересантно и, на крају крајева, и чудно, зато што ништа слично нисмо могли чути још од почетка 20 века. Данашња америчка глобалистичка политика формирала се после Другог светског рата, 50-их-60-их година, односно после 1945. године. А почетком века Американци су живели у ситуацији, како би се рекло, релативног изолационизма. Јасно је да на ту ситуацију нема повратка, али Трамп је као неки поздрав из прошлости, поздрав од људи који сматрају да Америка треба да се бави Америком, да је Америка за Американце, у овом свету Америка, наравно, треба да буде прва, али питање је како она треба да буде прва. И то противречи свим концепцијама разних глобалиста, почевши од оштрих ултра-конзервативаца као што је Мекејн, па све до радикалних левичара, троцкиста и свих других. Сви су они за светску доминацију или за светску револуцију у америчком стилу. А Трамп је ипак човек који сматра да је Америка на првом месту, Америка пре свега, али Америка за Американце, Америка као држава за узајамне односе. То је заиста пораз глобалиста, макар и привремен, у то нема сумње. Али говорити да се свет дефинитивно променио и да ће глобалисти отићи без борбе  такође не може бити реално. На пример, Европа: она је гнездо глобалиста које су Американци одгајили и које и даље постоји, и не искључујем могућност да се центар идеолошког глобализма премести у Европу. Неки европски политичари чак покушавају да делују у том правцу. Без обзира на све, Трамп је нанео одређени удар глобалистима, а да ли ће и убудуће моћи са њима да изађе на крај, хоће ли успети да сачува успех, то је велико питање. Победити је понекад лакше него сачувати победу.

                                                                                       Mihejev

Како видите однос Русије са Европском унијом? Да ли мислите да ће процес националног освешћавања Европе бити настављен и да ће странке као Национални фронт у Француској, Алтернатива за Немачку, Слободарска партија Аустрије и даље јачати?

- Чини ми се да се Европа заиграла са идејама које не могу да буду реализоване. Као прво, Европска унија пролази кроз потпуно очигледну концептуалну кризу. Та криза је везана за низ разнородних појава. Европа није тако јединствена каквом је Брисел приказује. То једноставно није тако. А мислим да она тако јединствена не може ни бити. Европа је конгломерат великог броја држава, а свака од њих има многовековну националну историју. Узети и просто их објединити у једну државу, тако неку „супердржаву“ за 20, 30 па чак и 40 година једноставно је немогуће. И данас је потпуно очигледно да то не успева. Посебни су и проблеми економске природе, када се не узимају у обзир интереси конкретних националних економија, већ се изграђује неки утопистички модел који је у интересу транснационалних корпорација, а не у интересу националних произвођача. И то провоцира и сукобљава се са националним интересима. Затим, одсуство независне спољне политике. Желели не желели, дужни сте да се, на пример, у односу на Русију понашате овако или онако. Бриселу националне државе одговарају да им то није у интересу, а из Брисела кажу да морају зато што је ЕУ тако одлучила. Даље, на пример, газдовање евро-бирократије, и још много тога... Појавио цео низ кризних момената и ограничења за развој ЕУ. Мислим да покушаји европске елите да затвара очи пред њима, покушаји да се претвара да је све у реду, да говоре „ако ваше чињенице противрече нашој теорији – то горе по ваше чињенице“, да ће све то довести до све веће кризе. Као што се, на пример, већ догађа са мигрантима. Три године узастопце говори се да миграције нису проблем и да ће изаћи са тим на крај. А да ли су изашли на крај? Не, нису, нити ће. Зато што је то ино-културна, ино-цивилизацијска миграција. Да не говоримо о криминогеним, терористичким факторима и другом. С овим таласом миграција биће много теже изаћи на крај него са ранијим таласима економских миграција. Биће борбе, и то без сумње. А како ће се завршити, то ћемо видети јер је то велики изазов за западну цивилизацију.

Русија од доласка председника Путина константо наставља да јача и то радује њене искрене пријатеље. Ипак, пад цене нафте утицао је на економију Русије. Да ли је Русија на путу да преоријентише своју економију и смањи зависност од „нафтне игле“? С којим се још изазовима суочава Русија?

- Пред Русијом је много разних изазова, као што је одувек и било. Друга је ствар што не морамо на то да се навикавамо. У ствари, цела руска историја су ратови, изазови и бесконачне кризе. Али ми смо некако навикли, рађамо се са тим и са тим осећајем у крви, и живимо. Моје мишљење је да је за нас главни изазов покушај многих Руса да постану Европљани: да се одрекну способности да подносе проблеме, да се одрекну националног идентитета, покушавајући да постану Европљани, иако они нису Европљани, покушај да се комфор и лично богатство стави изнад свега осталог, покушај да се ревидира сопствена историја, једном речју да се промене. Чини ми се да је управо то оно чиме се Запад бави у односу на Русију последњих 25 година. На Западу су схватили једноставну чињеницу: да је победити Русију у директном сукобу практично немогуће. Такви су ето Руси дивљаци, варвари и тако даље, и не иде у директном сукобу. Шта у том случају чинити? Треба их променити. Русе треба убедити да није у реду бити Рус. Потребно је престати бити Рус да би се био цивилизован. И тада ће Запад решити своје проблеме. Мислим да су по том питању имали доста успеха. За ових 25 година велики број људи је заиста изгубио националну самоидентификацију, или је она много ослабила. И та супкултура потрошње, супкултура личног комфора, нашла је много поклоника, нарочито међу младима и људима средњих година. Нажалост, тако је. То је, како ми се чини, највећи изазов за Русију. Грубо говорећи, народу нису страшне ни економске тешкоће, ни спољне опасности, ни војне претње, зато што су нас војне претње одувек само уједињавале. Али најстрашнија је унутрашња декаденција. Обојене револуције се у суштини састоје из два дела: први део је декаденција елите, то јест у елити треба наћи део издајника или можда убеђених присталица на које се спољни фактор може ослонити. А други део је наћи довољно велики број „обичних људи“ који се могу убедити да сопствену државу треба срушити ради лагоднијег живота. И то су два основна елемента обојених револуција. Све остало је споредно, све тамо неке технологије, средства масовног информисања, мобилни телефони, све су то само средства. Такви процеси несумњиво се одвијају и у Русији и мислим да напади неће престати, да ће се наставити. То је тенденција претварања свих у космополитско свињо-човечанство, које жели једино да се слатко наждере и лепо наспава и у томе једино види свој смисао. У томе је навећи изазов, између осталог и за Русију – покушај да се Руси учине неспособнима за отпор. Унутрашњи издајници. Ја сматрам да се са тим изазовом нисмо до краја изборили. Са друге стране, како каже руска пословица, „нема лошег без нечег доброг“: притисак Запада, војне претње и тако даље су многе од нас отрезнили. Ако је 90-их било много људи који су веровали у Запад, данас сама ситуација приморава да се буде на опрезу, да се буде трезвен и будан. И да се буде јак. И да се мање цмиздри и шмрче. Што се тиче економије, наравно да имамо економске проблеме, а зависност од нафте се полако смањује. Постоји проблем са производњом. Реалне производње, као и раније, има јако мало: 90-их је производња једноставно уништена. Уверен сам да је то урађено уз помоћ западних саветника који су нас убеђивали да нам економија није потребна: бићемо део велике породице цивилизованих народа, економија нам више није потребна, фабрике нам нису више потребне, производња нам више није потребна. Тим пре што све што се код нас производи није квалитетно и не треба никоме. То је била несумњиво директна обмана. Све је то било учињено да би се прво СССР, а касније Русија, уклонила као економска конкуренција. Да се ослаби, учини неспособна за развој, и да истовремено отвори врата за одлив капитала. Након што су отворена врата за слободан одлив капитала, за тих 25 година, из Русије су извучени трилиони долара. Невероватна количина пара. То су паре које су, између осталог, подржавале америчку и европску економију. Као резултат, имамо у великој мери девастирану економију, у којој је мало производње, а много трговине. Трговина је идеал који нам је, као и свима другима, наметнут. Цивилизација америчких и европских трговаца која понавља „трговати, трговати, сав новац у развој у берзанске игре“. Наш главни проблем није зависност од нафте, већ одсуство производње. То је у првом реду одсуство радних места, али и одсуство инжењерских и професионалних школа. Ако је раније у руској економији било много области у којима је било домаћих института, сопствених методологија, патената и постојао је развој и имало је шта да се модернизује, сада у многим областима нема шта да се модернизује. Једно поколење стручњака је завршило свој радни век, а следеће се није појавило зато што једноставно немају где да раде. Мислим да је то био препредени план – „депрофесионализација“. Нема професионалаца, огроман број људи који само тргују, непрестано тргују, тамо купују, овде продају, а сами ништа не умеју да направе. А сад више ни не желе да производе. И не само то, већ су и размажени чињеницом да се паре могу зарађивати ни за шта. То нису велике паре, али ипак… За економију, то је смртоносно. И зато главни проблем није зависност од нафте, која се полако смањује. Главни проблем је обнављање производње, производње која би могла да преживи. А за то су потребне протекционистичке заштитне мере. Оне већ постоје, али их је, како ми се чини, мало и недовољно. И овде су нам помало помогле санкције, зато што су наше контрасанкције помогле да се развија пољопривреда која је 90-скоро уништена. Али то је још увек мало и са тим проблемом ћемо се још дуго борити.

У Русији су деведесетих година биле веома утицајне прозападне, либералне снаге... Можете ли нам ближе дати опис идеолошке слике савремене Русије?

- Данас се они који се називају „либералима“ налазе у јадном стању. Ако се говори о њиховом развоју, онда се може рећи да су крајем 80-их и 90-их година имали огромну популарност и огроман кредит поверења, многи су веровали да они живот могу учинити бољим, да знају прави пут, да ће успоставити односе са целим светом. Али колико је било поверење, толико је било и разочарање. Рус, када верује, он верује до краја. Али не воли када га варају. И када схвати да су га варали, он почиње да мрзи. И колико су Руси били добри у својој вери, толико могу да буду зли када замрзе. Зато либерале којима се јако много веровало сада исто тако много и мрзе. Већина њих, по мом мишљењу, никаквих политичких перспектива нема у догледно време, зато што их сматрају издајницима и варалицама. Издајницима зато што су издали националне интересе, а варалицама зато што су много обећавали, а ништа нису урадили. И то је заиста тако јер су уз њихову помоћ покрадене целе области економије. Зато они никакве политичке шансе немају у перспективи, тим пре што не могу да се међусобно договоре. Њихова слабост је у томе што они концептуално не могу да предложе ништа ново у односу на оно што су говорили 90-их. Као да ових 25 година није ни било, они понављају једно те исто: слободна тржишна привреда, економске реформе, смањење улоге државе, сарадња са Западом, либералне вредности, и тако даље; Са друге стране, они не могу да се међусобно договоре, нема упечатљивих, харизматичних лидера, људи којима народ верује, нема јединства унутар либералног табора, сви су се посвађали са свима због новца и, по мом мишљењу, они немају перспективу у ближој будућности. А упоредо са тим, постоји слој људи који су унутра већ променили идентитет и који су постали људи потрошачке цивилизације, али немају политичку опцију, израз. Старим либералима се не верује, а нових нема, али и општи патриотски „мејн стрим“ овим људима не одговара. У принципу, људи који би заступали ове погледе се могу појавити на политичком хоризонту и они се теоретски могу појавити чак и из окриља владајуће партије, али мислим да се то неће догодити пре него што оде председник Путин. У наредним годинама Путин остаје на власти, он има висок рејтинг и не верујем да ће се неко такав појавити. Али то не значи да ће они сасвим нестати зато што активно раде са младима, припремају своју смену. Пошто људима средњих година и старијима ништа не могу да кажу и нико им неће поверовати, младима покушавају да потуре старе приче које су нама потурали пре 25 година.

Како оцењујете односе Србије и Русије? Наше пријатељство које траје вековима. Вама је познато да је наша земља последњих двадесет пет година била изложена санкцијама, војној агресији НАТО-а, сталним притисцима. Да ли Србија у будућности може рачунати на економску, политичку и пре свега подршку Русије око Косова?

- Све ће то зависити од тога како ће се развијати питања са Европом. Ако говоримо о Србији, заиста постоји многовековна традиција братства и сарадње, али постоји и данашња реалност. Реалност је таква да Србија стреми европским интеграцијама. Ако Србија постане пуноправни члан ЕУ и НАТО-а, мислим да ће то веома нарушити наше односе. Не зато што ћемо почети да се једни према другима односимо лошије, већ зато што ЕУ и НАТО намећу очигледна ограничења. Ако постанете чланица НАТО-а, онда ћете морати да прихватите војну доктрину НАТО-а. А у војној доктрини НАТО-а данас Русија има место потенцијалног противника. Видимо колико је припрема на истоку, како се америчке бригаде пребацују у Пољску, како се појављују провокативне изјаве поводом Калињинграда и тако даље. И ако постанете члан НАТО-а  готово је, ви ћете морати ту доктрину и да прихватите. Чланство у ЕУ можда и не би толико нарушило односе, колико НАТО, зато што је НАТО војни блок. То није добротворно удружење. То је војно-политички савез који се спрема да учествује у војним операцијама, који има потенцијалне противнике, који има планове... Како се развија интеграција Србије у ЕУ, нисам упућен. А што се тиче подршке Србији по питању Косова, надам се да неће бити речи о војној подршци, а што се тиче политичке подршке, у принципу та подршка постоји. На крају крајева, нисмо били присталице онога што се догодило са Југославијом и можда је требало да заузмемо активнију позицију, али то се тицало тадашњих руских елита које су продавале све одреда, а у првом реду сâму Русију, па онда и све њене савезнике. А што се тиче економске сарадње, највећи удар је, како знате и боље од мене, одлука Бугарске, под притиском САД, о ликвидацији пројекта гасовода „Јужни ток“. Несумњиво је да је тај пројекат могао да буде озбиљан стимуланс нашој економској сарадњи, али, нажалост, друга наша браћа Словени, са којима такође имамо многовековну историју братства и сарадње, подметнули су ногу том пројекту под притиском САД. Можда ће се сада, са доласком Трампа, нешто променити, можда ће се нешто променити и у односима са ЕУ, можда ће све то утицати и на економске пројекте. Надам се да ће бити промена. али данас је ситуација. нажалост. оваква.
Превод: Слободан Стојичевић
Геополитика број 102, јануар-фебруар 2017.