cartoon porn pic
cartoon porn games
3d cartoon porn
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Професор Јевгениј Сатановски: Блиски исток - сви прете свима и сви варају све

  • Слободан Рељић: Стоунов допринос јавној расправи о Косову

  • Марк Јонген: Против европских народа води се културни рат

  • Протојереј-ставрофор др Стоиљко Н. Кајевић, атентатор на Тита: Американци су боље штитили Броза...

  • Тема: Косово и Метохија – српско-српски дијалог За Геополитику пишу: Милош Јовановић, Бошко...

Професор Клаудио Мути, италијански геополитичар и мислилац, уредник часописа „Еурасиа“, говори за Геополитику

Muti

Перманентни рат против Евроазије

Разговор водио: Срђан Новаковић

Професоре Мути, када говоримо о такозваним револуцијама, суочавамо се редовно са масовним покољима који служе само непријатељима народне вере и духовне традиције. Будући да сами масони признају како су „револуције примена устава масонских ложа на друштво“ (Папис), шта нас спречава да самостално препознамо американизам (или антантистичку таласократију) као непресушно извориште свих модерних револуција и ратова против свих хиљадугодишњих цивилизација, вера и култура? Сви смо згрожени дивљаштвима непрекидне оранж револуције у Кијеву, али ко боље од Вас може да нас уведе у паклену позадину наводних револуција које су се већ десиле у Будимпешти, Прагу, Букурешту. Ви сте аутор легендарне студије „Будимпешта, Праг, Букурешт“, у којој сте рашчланили све финансијере, све Парвусе, Голдстикере, све Сороше ових трагичних догађаја у
словенској, источној Европи. Реците нам укратко како су се заиста одвијали ови покушаји преврата 1956, 1968, 1989?

- Што се тиче Мађарске, током 1953-’54. лавовски део америчке пропаганде, шпијунских активности и саботаже је био координисан од стране  тадашње „Комисије слободна Европа“. Специјално за Мађарску бива припремљен један план који су назвали „Операција Фокус“, чија је прва фаза ступила  на снагу тачно 1. 10. 1954. Од тог датума америчке провокације не јењавају све до 1956. године, када се доноси одлука о повећању фондова намењених активности саботаже у Мађарској и у другим државама Источне Европе.
И поред свега, амерички планови нису били усмерени ка рушењу социјалистичких режима, већ су једноставно желели да држе Совјетски Савез под притиском, да створе тензије. У овом стратеском контексту, народи истока Европе били су преварени, инструментализовани и искоришћени као топовско месо зарад америчке политике такозваног „containment“-а (задржавања, спутавања).
Током такозваног прашког пролећа 1968. године, Праг постаје седиште оперативне централе која је активно деловала ради повратка ционистичке групе на кормило државе и партије, баш као за време Сланског (Рудолф Слански, обешен 1952, прим. прев.).
Совјетска интервенција августа 1968. је довела од масовног егзодуса циониста из Чехословаке, тако да су они били принуђени да изаберу „слободу“ у Западној Европи и Израелу. Њихов покушај поновног освајања власти је спречила рестаурација Густава Хусака, који је био израз још ауторитарније групе иза које су стајали Индра и Капек.
Нажалост, трагичан је случај Румуније, где је СССР дао подршку пучистима у децембру 1989, у симфонији са САД. Пројекти Кремља у односу на Румунију су се поклопили са плановима и зеленашко-мондијалистичких амбијената, оштећених аутархичном политиком Чаушескуа, политиком наметнуте штедње народу, што је довело до  потпуне отплате румунског дуга Светској банци. А колико би тек оштетило те мондијалистичке структуре  да је Румунија тада успела да реализује, заједно са Либијом и Ираном, пројекат оснивања међудржавног кредитног института, који би био у стању да одобрава нискокаматне кредите земљама у развоју!

Ви сте свакако особа која нам може указати и на геополитичку позадину „арапских пролећа“. Колики је реални утицај „невидљиве“ атлантистичке руке у овим бурним превратима који су погодили читав Медитеран?

- „Онај ко контролише приобалну зону, доминира над Евроазијом, онај који доминира Евроазијом, држи судбину света у својим рукама“. Ова чувена изрека, коју је давно формулисао амерички геополитичар Николас Спајкман, свакако ће нам помоћи да схватимо геополитички  смисао „арапских пролећа“. Подсећам да је, према Спајкману, експоненту реалистичне школе у геополитици, основни задатак САД-а управо преусмеравање свих напора према најзначајнијој области светске хегемоније − ради се баш о Римланду, приобалној зони  или спољашњемполумесецу, који као  дугачки полукружни појас окружује централну територију (Макиндеров Хартланд или „срце света“). Овај Римланд укључује у себе атлантске обале Европе, Медитеран, Блиски и Средњи исток, Индијско полуострво, монсунску Азију, Филипине и Јапан.
Тако ће нам бити лакше да протумачимо „арапска пролећа“: преко Спајкманових геостратешких критеријума, који сугеришу САД-у непрекидно стварање разједињености и вечите нестабилности унутар зоне Римланда, зоне којој припада и јужно и источно приобаље  Медитерана.  Данас, иако смо дужни да признамо како су покрети протеста и субверзије на северу Африке и на Блиском истоку имали и ендогени карактер као и непредвиђену експлозију, не може се пренебрегнути чињеница да су САД (после почетног оклевања њиховог председника) на ове покрете гледали са симпатијом, да су их подржали и финансирали. Наравно, једини изузетак представља народна шиитска побуна у Бахреину, крваво угушена интервенцијом саудијске армије!

Muti

Можемо ли се сасвим природно надовезати  на питање инструментализације ислама као моћног оружја у никада прекинутом рату против Цивилизације копна? Атлантисти се служе „исламизмом“ и „интегрализмом“, како би изнутра разорили исламску традицију, па и све остале „непријатеље“ таласократског либеризма. Ви сте посветили један број часописа управо питању исламизма против ислама. Који је Ваш закључак?

- Стварни проблем Запада није исламски фундаментализам, већ „ислам сам по себи“. Тако пише Семјуел Хантингтон у свом чувеном „The Clash of Civilizationsand the Remaking of World Order“. Према америчком идеологу, ислам је сам по себи стратешки непријатељ Запада, будући да је ислам носилац фундаменталног антагонизма који се не тиче територијалних размирица, већ најоштријег идеолошког сучељавања по питању Weltanshauung-a. Дакле, ради се о радикалном сукобу духовног и материјалног поимања света. Али, ова цитирана фраза је и двосмислена јер нам указује не само на стратешког непријатеља (ислам), већ даје могућност дедукције тактичког савезништва са исламистичким фундаментализмом.
Године 1996, када је Хантингтон објавио ову књигу, то савезништво је већ одавно ушло у практичну примену. Уобичајено се такозвани тактички савез Запада са исламистичким екстремизмом везује за осамдесете године прошлог века, кад су САД подржале антисовјетску герилу у Авганистану, као и босанско-кавкаски сепаратизам.
То је нетачно, јер су још педесетих и шездесетих година Енглези нанишанили главног противника западне експанзије у Медитерану. Реч је о  Насеровом Египту панарапске и социјалистичке оријентације, који се све до данашњих дана носи са исламистичком опозицијом Муслиманске браће, финансиране из Лондона.
Оно што ће касније уследити јесте  англоамеричка подршка вехабијском тероризму на Кавказу, званична подршка Збигњева Бжежинског фундаменталистичким оружаним покретима у Централној Азији, војне интервенције у корист субверзивних банди у Либији и Сирији. То су све епизоде једног перманентног рата против Евроазије у ком се САД и њихови вазали користе услугама такозваног исламистичког фундаментализма, који је, на крају крајева, обичан нуспродукт вехабијско-салафистичке јереси.

Професоре Мути, Ви сте најзначајнији истраживач румунске мисли у Европи. Објавили сте више монографија, превода, чланака о најзначајнијим румунским
мислиоцима. Реците нам нешто о најпознатијем међу њима – Мирчи Елијадеу.

- Читавом својом научном активношћу Мирча Елијаде је потврдио тезу о јединству Евроазијског континента. Он је имао и те како свест о овом јединству, те у време најжешћег хладноратовског периода никако  није пристајао да одреди Европу у уским границама које су тежили да му наметну апологете „западне цивилизације“. Мирча Елијаде је саркастично одбацивао западњачку концепцију, пишући: „Постоји и данас понека поштењачина од  интелектуалца за кога се Европа завршава на Рајни или, у најбољем случају, до Беча. Даље од тога за њих почиње један непознати свет, можда дражесан али несигуран. Ови чистунци би били у искушењу да открију испод коже Руса оног чувеног Татара о којем су чули у школи; што се Балканаца тиче, ту са њима почиње онај конфузни етнички океан домородаца који сеже све до Малезије“. Чињеница је да је Елијаде био Румун, никако западњак, те да је припадао једној нацији која се формирала на географском раскршћу, у региону који је био најзначајнији по питању сеоба народа толико да су сами Румуни природно преузимали улогу посредника између различитих култура, као и  стваралачке синтезе међу њима. Нека сам Елијаде каже својим рецима: „Румунска култура представља неку врсту моста између Запада и Византије, између Запада и словенског света, између Оријента и Медитерана“.  С друге стране, оно што Елијаде тврди о култури властите земље показује се истинито и за читаву југоисточну Европу.

Како поменути Мирчу Елијадеа, а не споменути огромни допринос двојице других горостаса који су обележили евроазијску мисао, а то су Ananda Coomaraswamy и Giuseppe Tucci?
- Властитом научном продукцијом, у којој је присутно стално инсистирање на блиском духовном сродству између традиционалних култура на континенту, мислиоци као што су Coomaraswamy и Tucci су заиста подигли прави споменик духовном јединству Евроазије. Coomaraswamy је путем испитивања порекла уметничких форми, као и сталном вежбом, дошао до констатације о темељној конвергенцији између азијске и европске традиционалне уметности. И Tucci спознаје о јединствени коине (заједницу) култура на простору од Атлантског океана па све до Кинеског мора. Он, мало пред упокојење, инсистира у разговору са колегама о нужности научне хипотезе која не би видела у Азији и Европи две  супротстављене стварности, већ два комплементарна и неодвојива дела јединственог Континента.

Реците нам више о часопису „Еурасиа“, чији сте главни уредник. Делује као научна фантастика, али је чињеница да је часопис „Еурасиа“, основан 2004, већ формирао читаву елиту научника, новинара, официра који мисле независно од натовске пропаганде. У научном комитету савета Вашег часописа наилазимо на личности калибра Сергеја Бабурина, Франка Кардинија, Александра Дугина, Вилијама Енгдала, ту је и адмирал Фалко Акаме, академик Игор Томберг....

-Часопис „Еурасиа“, који је прославио већ десети рођендан, тренутно објављује свој тридесет четврти број, који је посвећен Другом хладном рату. Са преко 8.000 страница геополитичких анализа, ревија „Еурасиа“ је снабдела своје читаоце свим аналитичким оруђима подобним за схватање међудржавних односа, као и могућност продирања у смисао геополитичких доктрина  субјеката на интернационалној сцени, тежећи истовремено да представи и замисли алтернативне сценарије базиране на идеји евроазијског суверенитета. Усвајање алтернативних критеријума геополитичких тумачења, уз ефикасно супротстављање идеолошким догмама империјалне доминације, довело је до природног процеса окупљања широке мреже квалификованих сарадника разноврсног националног порекла, политичке, културне и верске оријентације. Ради се о истраживачима који су осетили нужност замене старих и неупотребљивих концептуалних мапа са новим аналитичким оруђима примерених новој историјској ситуацији која се непрекидно мења. Између осталих, желео бих да овде подсетим на никад прежаљеног Драгоша Калајића, аутора драгоцених студија изашлих још на самом почетку часописа „Еурасиа“.

Геополитика број 76, јул 2014.

 
Биографија интелектуалне храбрости


Клаудио Мути рођен је у Парми 1946. године. Завршивши са највишим оценама Филозофски факултет (класичне студије), почиње да преводи и коментарише старогрчке ауторе: Плутарха, Арата, Порфирија, Јулијана Императора, Салустија и друге. Истовремено се бави истраживачким радом и наставом на Институту угрофинске филологије, као и мађарске књижевности при Универзитету у Болоњи, све до 1974, када бива ухапшен и утамничен на неколико месеци у политички монтираном процесу. Године 1979, управо по истеку друге затворске казне (такође политичке
природе), проф. Мути бива изабран за доцента при Институту италијанске културе у Букурешту. Одмах се диже медијска хајка мондијалистичких новина „Штампа“ и „La Repubblica“ и тадашњи народни посланик Антонело Тромбадори јавно прозива владу због избора проф. Мутија на ову функцију, називајући га „ноторним непријатељем демократије“. Приморано на интервенцију, Министарство спољних послова поништава резултате конкурса. Трећи, најдужи затворски период проф. Мутија чека већ 1980, због наводног саучесништва и инспирисања терористичког акта у Болоњи, када због подметнуте бомбе гине више десетина људи на железничкој станици. Овај подужи период у тамници професор користи да приведе крају разноврсна истраживања; објављује више збирки народних бајки, легенди, песама из Мађарске и Трансилваније, студирајући њихове симболичне садржаје. Мути преводи и бројне документе Румунског легионарског покрета као и Покрета мађарских родољуба Nyilaskereszt, реализује бројне монографије („Origini“, „Letteratura Tradizione“), посвећене скоро непознатим мислиоцима са Истока, као што су Nae Ionescu, Emil Cioran, Constantin Noica, Nicifor Krajnic, Mirceа Eliade (о њему и његовим везама са Легионарским покретом у Румунији објављује изузетно вредну књигу преведену на више светских језика), проучава утицај мислилаца Јулијуса Еволе и Ренеа Генона на Европу Подунавља, упознаје италијанску читалачку публику са важним традиционалистичким мислиоцима, као сто су Румун Василе Ловинеску и Мађар Бела Хамвас. У затвору чак успева да сачини и први италијанско-синти речник, који је објавио Центар  ромских студија „Lacio Drom“. Не хајући за упропашћену академску каријеру као ни за политичку коректност, професор Мути једини у Италији преводи и објављује радове српских пријатеља, Гамала Абдел Насера и Муамера Гадафија. Први у Италији и Европи преводи и објављује чувена писма која је још деведесетих година прошлога века ајатолах Хомеини упутио римском папи и Горбачову. До сада је објављено преко стотину Мутијевих чланака и превода у Европи, а само је његова издавачка кућа („Edizioni All’ Insegna del Veltro“) издала од 1978. до данас преко стотину наслова (између осталог и књиге Драгоша Калајића); од његових књига посебно издвајамо „A oriente di Roma e Berlino“ (2003), „L’Unita’ di Eurasia“ (2008), „Democrazia e Talassocrazia“ (2014).
Клаудио Мути је оснивач Евроазијског покрета у Италији, и главни уредник
часописа „Еурасиа“ („Eurasia“), који је од 2004. до данас имао већ тридесет четири броја.