porn cartoons
cartoon network porn
3d cartoon porn
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Професор Јевгениј Сатановски: Блиски исток - сви прете свима и сви варају све

  • Слободан Рељић: Стоунов допринос јавној расправи о Косову

  • Марк Јонген: Против европских народа води се културни рат

  • Протојереј-ставрофор др Стоиљко Н. Кајевић, атентатор на Тита: Американци су боље штитили Броза...

  • Тема: Косово и Метохија – српско-српски дијалог За Геополитику пишу: Милош Јовановић, Бошко...

Паоло Боргоњоне, историчар и аналитичар, један од најзначајних италијанских мислилаца млађе генерације, у интервјуу за „Геополитику“

                                  
 
Окренути се перспективи политичког патриотизма и економског социјализма

Докле год су непријатељи глобализма подељени, вечито завађени и несигурни, уплетени у давно превазиђене поделе на левицу и десницу, биће јако тешко конкретизовати алтернативне сценарије у односу на оно што данас имамо. Мислим да је насушно потребна промена парадигме у начину мишљења самих Европљана, који морају да се ослободе фасцинације космополитизмом, идеологијом мобилности и такозваних индивидуалних људских права, како би се одлучно окренули перспективи политичког патриотизма и економског социјализма.

Разговор водио и превео: Срђан Новаковић

Паоло Боргоњоне рођен је у Пијемонту 1981; познати је историчар и аналитичар, тренутно један од најзначајних италијанских аутора млађе генерације. Аутор је трилогије о медијској дезинформацији („Дезинформација и стварање консензуса путем медија“), студије о пропасти радикалне левице на Западу и чувене књиге „Разумевање Русије“ (са предговором Ђулијета Кјезе), књиге „Трампова Америка и суверенистички покрети у Европи“ (из 2017), „Левичарске представе глобализације − критика радикалног либерализма“ из 2016, „Генерације Еразмус“, и многих других радова. Сарађује са дневним листом „Ла Верита“, ревијом „Италикум“, и често наступа на „Пандора“ телевизији Ђулијете Кјезе. Присутан је и на већини алтернативних интернет медија у Италији. Радови су му превођени на више страних језика.


Господине Боргоњоне, наше прво питање тиче се недавног атентата у Санкт Петербургу, и каснијег оркестрирања наводног Асадовог коришћења хемијског наоружања у Сирији. Уз дужно присећање на атентат у Беслану, молимо Вас за коментар поводом ових догађаја.

- Џихадистички тероризам је већ деценијама узео на нишан Србију и Русију, и то се одувек догађало уз западни благослов. Сетимо се само Авганистана 1979, када су Руси реаговали на вештачки створену кризу (као што је признао сам Збигњев Бжежински), кризу створену од стране америчких тајних служби зарад дестабилизације „меког трбуха“ СССР-а, дакле средњоазијске регије са већински муслиманским становништвом. До тада, дакле пре уплитања америчких служби и саудијских задужбина задужених за извоз вехабизма на локалном нивоу, републике попут Чеченије, Ингушетије, Дагестана, Узбекистана и Таџикистана карактерисао је међуконфесионални мир и обичајни секуларизам. Дакле, може се слободно тврдити да је сунитски фундаментализам дошао у те области као увезен, спољном индоктринацијом. Мислим и да је тадашње бујање етнички повезаних мафија у Русији (током ужасних година Јељцинове владавине) имало значајну улогу у стратегији фрагментације федералног јединства Русије у периоду 1991−2000. године, путем сталних терористичких напада и стварања криминалне економије. Долазак Владимира Путина на власт прекинуо је ово врзино коло мафије-тероризма-исламизма и данас му атлантистички кружоци понајвише замерају због заустављања економског суноврата и очувања територијалне целовитости Русије. Што се тиче Сирије, сматрам да је апсолутно немогуће да је сиријска војска користила хемијско оружје против исламиста и против цивила, због једноставне и непобитне чињенице: сви хемијски арсенали Сирије уништени су још 2013, и то на основу договора између Путина и америчких преговарача, како би се избегла планирана ескалација сукоба против Дамаска, толико прижељкивана од стране јастребова Обамине администрације, на челу са Хилари Клинтон.

Можете ли нам укратко испричати садржај Ваших предходних радова о русофобној и србофобној природи мондијалистичке „кавијар левице“ у Европи? Шта је тренутно суштина идеје радикалне левице?

- У мојим претходним радовима, посебно у „Левичарској представи глобализације“ и у књизи „Разумевање Русије“, распредао сам о појму политичко-културне левице као кључу за схватање токова русофобије, србофобије и капиталистичке мондијализације, не само у економском смислу, већ и у сфери друштвених обичаја. Заиста, капиталистичка модернизација је тесно повезана и директно пропорционална са нивоом русофобије створеним медијским путем у јавности. Русофобија и либерални капитализам заједно марширају јер је русофобни расизам културни фактор легитимизације токова капиталистичке модернизације. Левица је на Западу, осим неколико маргиналних и минорних изузетака који живе на ловорикама историјског континуитета СССР-а и Путинове Русије, партија економске и обичајне модернизације, те је стога принуђена да се определи као странка русофобије или партија мржње према свему руском. Русофобија има изворно порекло у идеолошким и структуралним утемељењима либералног и буржоаског типа, па је левица у Европи (још од афере Драјфус у Француској) политичка странка која је највише пажње посветила својој улози гласноговорника културно „просвећених“ слојева, наравно у најоштријој супротстављености са древним историјским традицијама руске царевине. Ваља нам овде цитирати студију Ги Матана о русофобији („Русофобија − хиљаду година неповерења“), у којој он наводи да су, под изговором наводне „руске заосталости“, Маркс и Енгелс још у 19. веку написали најпогрдније странице против Словена, значајно доприносећи тадашњој антируској и антисловенској радикализацији немачке левице. На другој страни, говорећи о садашњици, Ги Матан убедљиво тврди да утицај антируске предрасуде у левичарској варијанти опстаје до данашњег дана у оквиру политичких прогресивних кружока Европе и то „упркос декларативног одбацивања марксизма од стране социјалистичких партија“, те су данас социјалдемократе „међу најострашћенијим русомрзцима данашњице“. Ово се дешава јер је помодарска „радикал-шик“ левица данашњице, како пише Матан, много више окупирана „реформама друштва, него одбраном друштвених интереса властитих гласача“ и Русију (земљу која се отворено противи промоцији ЛГБТ идеологије) третира као главног непријатеља такозваних либералних реформи које служе афирмацији „отвореног друштва“ на планетарној скали, идеологије тако драге масонским ложама, индустрији забаве и спектакла без граница, као и транснационалним приватним моћницима.

У том смислу, шта нам можете рећи о улози медијске дезинформације и индустријском стварању консензуса путем преплаћених мејнстрим медија? Није ли управо у овоме суштина такозваног новог светског поретка у пракси?
 
- Тако је, и довољно је пажљиво пратити оно што се тренутно дешава у Сирији како бисмо лакше појмили ове процесе. Напад на Сирију који је Трамп наредио и извео јесте јасан сигнал премештања целокупне америчке администрације на старе русофобичне колосеке, уз препознатљиво јенкијевско коришћење отрцане срцепарајуће реторике „хуманитарне интервенције“ како би се „зауставио“ још један „диктатор“ у злој намери „истребљења властитог народа“. Наравно да се ради о увелико разрађеној тактици атлантиста коју смо имали прилике да видимо на делу у бившој Југославији, Ираку или Либији. Трамп је овом агресијом морао да заустави невиђену и незаслужену медијску демонизацију од стране либералних космополитских медија Њујорка и Сан Франциска, и да спере са себе стигму наводног „русофила“ ради задобијања легитимитета унутар Републиканске странке (политичке организације која у многим аспектима испољава најфанатичнију русофобију). Ова странка, чији је, додуше, атипични кандидат био, Доналду Трампу обезбеђује парламентарну већину и подршку и (заједно са већински антируским јавним мњењем у САД) одлучујући је гарант опстанка председника на власти. У стварности, Доналд Трамп није никада био некакав „русофилни“ политичар, али се, барем у изборној кампањи, држао као прагматични бизнисмен, заинтересован да Русији „прода“ споразум о интересним зонама и подели Сирије, уз одређене руске уступке по питању Ирана. Јасно је да је у садашњој фази политички правац Трампове администрације усмерен против Русије и на то нам указује уклањање са кључних позиција најутицајнијих Трампових „голубова“ – Мајкла Флина и Стива Бенона, особа за које се сумњало да ће бити склоније евентуалном споразуму са Русима по питању Сирије. Посебно је Стив Бенон смењен, са кључног места у Савету националне безбедности, да би његово место заузео генерал Мекмастер, један од стратега ирачког рата из 2003. Интересантно је било пратити ентузијастичке реакције западних режимских медија (сви до једног су ригорозно проционистички) поводом илегалне (без одобрења Савета безбедности УН) и унилатералне агресије САД против Сирије. На самом Западу сви режимски медији су са екстремном забринутошћу извештавали о иницијалним мирољубивим предлозима Трампа током изборне кампање о могућем договору са Русијом по питању Сирије, и сада ( када је та могућност наизглед дефинитивно одбачена бруталном америчком агресијом) ти исти медији отворено славе повратак политике новог хладног рата према Русији („New Cold War 2.0“), опције заговаране од стране једне Клинтон и Џона Мекејна.
                                      
Шта можемо рећи о најновијем трагичном рату против Словена и Руса у Украјини? Овај нацистички казнени поход већ је довео до огромног егзодуса становништва, а препознатљива је и улога натовске пропаганде...

- Оно што се десило у Украјини од 2013. јесте од фундаменталног значаја, како бисмо боље схватили сложену слику непојмљивог цинизма НАТО-а, а све зарад циљева колонизације ове бивше совјетске територије. Украјински сценарио одликовао се брижљивим западним планирањем пуча који се окористио наоружаном подршком нацистичких банди, наравно у спрези са локалним и међународним олигархијама, ради неутрализације сваког могућег руско-украјинског савеза и насилног придруживања Украјине атлантистичком блоку. Ваља напоменути да је устанак рускојезичног становништва у Донбасу избио тек након пуча, када је кијевска хунта изгласала забрану коришћења руског језика у Украјини. Радило се о скандалозно дискриминаторној политици која је морала да породи очекивану реакцију рускојезичног становништва, будући да је Украјина земља у којој је руски језик био у рангу званичног (заједно са украјинским) и где се матерњи руски језик говорио у читавим регионима, не само на истоку, већ и у самом Кијеву. Сасвим је предвидљива била улога режимских западних и, посебно, италијанских медија у украјинској кризи, који никада нису објективно извештавали о планирању пуча од стране атлантистичких централа дестабилизације, ни о улози наоружаних нацистичких банди у свему овоме, као ни о антируској дискриминаторној политици кијевске хунте, спроведеној већ крајем фебруара 2014.
Италијански медији су до бесвести понављали познати клише о „демократској револуцији“ коју су надахнули „млади украјински проевропски ентузијасти“ како би „ослободили“ Украјину од тобожњег непостојећег „руској јарма“ и све су италијанске новине и телевизија, непрекидно и једногласно, понављале ову лажљиву мантру о наводној „руској агресији“ на исток Украјине и „анексији“ Крима.
 
Ипак, вратимо се озлоглашеној радикалној левици и њеној улози антируске авангарде у Европи, са посебним акцентом на србофобију и повезаних мантри попут „Сребренице“, „Милошевића“, „Младића“, итд...

- Српски народ деведесетих година прошлог века циљано је идентификован са нацистима у прогресивним италијанским медијима. Добро се сећам изјава тадашњих политичара, новинара и академика такозване умерене левице (или радикал-шик, помодарске „левице кавијара“), која је већ више од деценије понављала до бесвести теорију о геноцидној помами српског народа коју би само америчка војна интервенција могла да заустави. И када се то обистинило 1999, током НАТО интервенције, напредњаци су ликовали и безрезервно се сврстали на страну агресора. Биле су, додуше, те 1999. године, одређене важне левичарске критичке позиције против НАТО бомбардовања и подршке отпору српског народа и то је чињеница која се не сме пренебегнути. Ипак, говоримо о једној мањини унутар левичарског блока. Порука коју је тада одашиљао напредњачки картел тицала се оправдавања НАТО бомбардовања, које су тада накажњено називали „хуманитарним ратом“. Подсетимо се само насловне стране италијанског „Еспреса“, која је приказивала српског председника у Хитлеровој униформи и жигосала га као новог „Хитлерошевића“! Истоветни третман био је намењен Радовану Караџићу, Горану Хаџићу и самом Ратку Младићу који су, увек и посвуда, описивани као „криминалци“, „касапи“, „крвници“ и чашћавани сличним увредљивим епитетима. Насупрот њима, политичари попут Туђмана и Алије Изетбеговића увек су имали повлашћени медијски третман, понајвише Изетбеговић, који је сваки пут од стране италијанских режимских медија описиван као „човек мира“!? Тада није била могућа никаква критичка расправа у односу на ову бруталну пропаганду у медијима, и оно мало савесних вапаја у пустињи против једнодимензионалне медијске хајке на Србе бивало је одмах демонизовано и ућуткивано.

Шта Ви мислите о коначном сатирању хришћанства у Ервопи и новим крсташким походима мондијалистичке антирелигије Човекобога?


- Сматрам да се уништење хришћанства у Европи догодило унутар саме хришћанске религије са познатом шизмом Запада у односу правоверје Истока, и то још од деветог века нове ере, са лажном даровницом императора Константина која је дала импулс папским амбицијама и, нешто касније, са прогонима православних који су још тада жигосани као „расколници“ (и то од стране стварних расколника!), а затим као нељуди и антихристи, против којих је било сасвим легитимно водити крсташке пљачкашке походе. Сетимо се само похаре Цариграда коју су извршили тевтонски крсташи почетком тринаестог века! Ови крсташки ратови никада нису ни престајали све до данашњице; довољно је поменути истребљења српског народа у Независној Држави Хрватској за време Другог светског рата и током ратова 1991−1995. године, рата против саме Србије 1999. и садашњег погрома рускојезичног становништва у Украјини који је почео пре три године. Присетимо се да су ратови против Срба 1941. и 1991. у Хрватској били одобрени прећутно или чак јавно од стране Ватикана и папе лично! Данас је хришћанство на Западу изгубило сваки значај и смисао у односу на народ, религија се доживљава сасвим површно и она је скроз банализована, оно што је данас најбитније јесте новац и такозвана људска права на виђеност (да будеш „уочен“ или „опажен“ у маси, путем неконвенционалног спољашњег „имиџа“) и на планетарну мобилност (номадизам живљења који нам је наменио Жак Атали, масон и „футуролог“).
                                  
Какве су Ваше прогнозе за будућност отпора глобализму и постоји ли нада да повратимо одређени суверенитет ? Који су то предуслови за обуздавање либерализма који нас је дефинитивно преплавио од 1989. и тадашњег „пада зидова и граница“?


- Будућност је, по дефиницији, непредвидива, али данас можемо да уочимо много збрке, несигурности и површности унутар политичког фронта који се бори за суверенитет народа и држава и који је морао да се организује на европском нивоу како би се ефикасно борио против либерализма и хегемоније привилегованих глобалистичких слојева. Докле год су непријатељи глобализма подељени, вечито завађени и несигурни, уплетени у давно превазиђене поделе на левицу и десницу, биће јако тешко конкретизовати алтернативне сценарије у односу на оно што данас имамо. Мислим да је насушно потребна промена парадигме у начину мишљења самих Европљана, који морају да се ослободе фасцинације космополитизмом, идеологијом мобилности и такозваних индивидуалних људских права, како би се одлучно окренули перспективи политичког патриотизма и економског социјализма. Што с тиче другог питања, 1989. година била је преломна за афирмисање планетарне мобилности као доминантног начина мишљења у свету, права догма индивидуалне интеграције у такозвано „отворено друштво“ на глобалном нивоу. Хоћу да нагласим да се, према западњачком менталитету средњих космополитских урбаних класа империјалистичких метропола Европе и САД, појмови демократије и мобилности поклапају, као што се изједначују појмови демократије, капитализма, слободе са индивидуалним људским правима слободне и неограничене потрошње. Из тог разлога, данашњи средњи глобалистички слојеви напредњачког типа су основни противници оних који заступају друштвено-политички модел примата духовних и традиционалних вредности, пре свега православних. Те 1989. године је баш у име западњачке идеологије права на потрошњу, на пожуду и права на индивидуално самоистицање унутар тржишног капиталистичког друштва, дошло до демонтаже социјализма у земљама средње и источне Европе. Државе које су на неки начин покушавале да се одупру овом процесу колонијализације, биле су немилосрдно уништене. То је случај и са Србијом, неподјармљеном нацијом која је 1999. бомбардована јер је представљала препреку не само геополитичким плановима НАТО опкољавања Русије установљењем америчких протектората на Балкану, већ и због западњачких пројеката политичко-културне колонизације земаља некадашњег социјалистичког блока. И заиста, у Србији смо 1999. видели на делу Владу коју су италијански и западни медији дефинисали као „нацикомунистичку“, „црвено-црну“ и неспојиву са такозваним косполитским вредностима идеологије мобилности-номадизма, хиперкапиталистичке економије и обоготворења новца. Србија је била прва ритуална жртва Новог светског поретка утемељеног на геополитици и идеологији хаоса. Наравно, не смемо заборавити ни Румунију и државни удар у тој земљи камуфлиран у „демократску револуцију“, који је довео до свргавања и убиства Николе Чаушескуа и његове супруге Елене Петреску. Овај пуч покривало је еуфорично извештавање италијанских новинара током телевизијског преноса, када су сви опчињено славили крај „диктатуре“ и убиство „тиранина“. У Италији су тада обични људи заиста поверовали да је румунски народ једногласно устао против Чаушескуа и медији су непрестано наметали овакву верзију трагичних догађаја. Чак је пуштена у етар и непроверена гласина о наводном бруталном покољу грађана и гушењу побуне у Темишвару, дезинформација која је касније разоткривена као лаж у оркестрираној режији пучиста. И том приликом, као и неколико година касније, по питању догађаја у Вуковару, Сребреници и Рачку, одмах су потезана једнодимензионална тумачења са спремним оптужбама за „геноцид“, и нико од новинских извештача или интелектуалаца, под претњом отказа или брисања из удружења, није смео да се усуди да посумња у званичну верзију сервирану на телевизији и у режимским новинама. Сматрам да верска мржња усмерена против православља и те како утиче на русофобну и антисрпску климу укорењену код псеудоелите Запада, која у православној традицији види задртог непријатеља нихилистичког тржишног друштва. То је само званично потврдио и шведски министар иностраних послова Карл Билт када је изјавио да је православље „непријатељ европских либералних вредности“. У стварности, истина је сасвим супротна у односу на његову тврдњу! Управо је православље мајка Европе, оно нам је подарило ромејство које је пустило корен прво у Цариграду, а касније у Москви − Трећем Риму, и баш је словенско православно родољубље, српско и руско, на одређени начин духовна колевка Европе, док је актуелна Европска унија утемељена на идеологији новца, потрошње, космополитизма, мобилности и на „геј френдли“ вредностима. Оваква Европска унија јесте челични кавез који тамничи и изопачује европске народе, а све зарад интереса шачице олигарха посвећених обожавању Златног телета.


Геополитика број 104, јун 2017.