|
Александар Н.Алексејев директор Четвртог европског одељења Министарства спољних послова Русије говори за Геополитику
Односи Србије и Русије у успону
Руска Федерација и Република Србија изграђују стратешко партнерство. Оваква усмереност се више пута потврђивала, рачунајући ту и на највишем нивоу. Поред осталог то претпоставља солидарност, нарочито по питањима од прворазредног значаја, какво је за Србију очување Косова. Једностране одлуке типа проглашења од стране Приштине ''независности'' Косова колико су неприхватљиве толико су и опасне. Зато намеравамо и убудуће да помажемо Београду који сам поставља садржај и вектор наших усклађених дејстава.
Разговор водио: Слободан Ерић
Господине Алексејев као некадашњег амбасадора Руске Федерације у Србији желимо да Вас најпре питамо за оцену садашњег стања односа Србије и Русије - односа чијим сте развоју и унапређењу несумњиво и Ви дали допринос?
- Односи између Русије и Србије се сада налазе у успону. Сигуран сам да је то постојани процес који одражава фактичко стање ствари у сарадњи двеју земаља на разним правцима, обострану тежњу да се искористе предности условљене факторима историјске, културне и духовне сродности наших народа, савременим прагматичним интересима, па и просто сличним погледима на живот. Видимо заједнички циљ у томе да сачувамо и умножимо позитивни пртљаг који су накупила покољења.
Русија и Србија су пре неколико година имале у великој мери подударан став о Косову и Метохији, што је бивши премијер Србије, назвао „заједничком политиком према Косову“. Данас се стиче утисак да став Србије и Русије према Косово није тако компактан, и да у нашим заједничким односима када је у питању Косово нема, као раније тако великог дипломатског интензитета. Ко је променио, или блаже речено, кориговао политику према Косову - Србија или Русија?
-Заједнички напори Русије и Србије, усмерени ка тражењу праведног правно-коректног решења врло сложеног проблема Косова и Метохије, супротстављање волунтаристичким покушајима да се наметне једнострани расплет који нарушава принципе и норме међународног права, несумњиво су утицали на развој решавања тог проблема који траје већ више од једног десетлећа.
Видимо колико иницијативно и енергично брани националне интересе Србије руководство Ваше земље, штити њен суверенитет и територијални интегритет. Такав приступ у потпуности одговара договорима о параметрима заједничког рада у косовском правцу – уз иницијативу српских партнера и моћну подршку те линије од стране Русије.
Спољашњи утисак о интензитету корака може се мењати у зависности од садржаја текућих задатака. Смисао пак, по нашем мишљењу остаје као и раније и није претрпео суштинске метаморфозе: једностране одлуке типа проглашења од стране Приштине ''независности'' Косова колико су неприхватљиве толико су и опасне. Зато намеравамо и убудуће да помажемо Београду који сам поставља садржај и вектор наших усклађених дејстава.
Да ли ће просец интеграција Србије у Европску унију бити условљаван да Београд призна независност Косова. Да ли Србија може рачунати на дипломатску солидарност Русије у покушају Запада да оваквом политиком условљавања по другим питањима изнуди признање Косова од Београда?
- Руска Федерација и Република Србија изграђују стратешко партнерство. Оваква усмереност се више пута потврђивала, рачунајући ту и на највишем нивоу. Поред осталог то претпоставља солидарност, нарочито по питањима од прворазредног значаја, какво је за Србију очување Косова. Што се тиче свакојаких маневара који имају за циљ да приморају Београд да призна косовску независност, нека они остану на савести аутора и добију одговарајућу оцену српских колега.
Господине Алексејев многи у нашој земљи сматрају да Русија, за разлику од САД и земаља ЕУ није довољно присутна у Србији, у политичком, економском, културном смислу. Питер Лавел, колумниста руске телевизије на енглеском „Русија данас“ у интервју Геополитици је својевремено рекао да Русија треба да више ради на “мекој моћи“(термин америчког теоретичара Џозефа Наја) односно да много више буде присутнија у сфери културе, медија, невладиног сектора... Какво је Ваше мишљење о овоме?
- Не слажем се са тезом о слабом руском присуству у Србији. Узајамно прожимање наших култура, преплитање економских интереса којих се утеловљују, на пример, у крупним енергетским пројектима (изградња гасовода ''Јужни ток'', развој ''Нафтне индустрије Србије – НИС'', опремање Складишта гаса у Банатском Двору) и другим гранама, координација на међународној арени као резултат идентичног разумевања многих савремених проблема сведоче о великом потенцијалу билатералне сарадње. Наравно, далеко од тога да су резерве за нашу сарадњу исцрпљене. Но главно је то да заједнички радимо на њиховом коришћењу, и да рачунамо на хармонични развој овог процеса и не сумњамо у успех.
Како оцењујете односе Русије са Европом. Кад кажем Европом мислим и на односе са Европском унијом али и са НАТО пактом. Да ли су за Руску Федерацију прихватљива уверавања да постављања противракетног система и ширење НАТО на исток нису „уперени против Русије“'? Колико иницијатива Председника Медведева о новој европској безбедности представља одговор Русије на поменуте активности НАТО пакта и шта је у ствари суштински циљ новог „Уговора о безбедности“ који је предложио Председник Руске Федерације?
- Европски правац руске спољне политике је вишестран. Оријентишемо се на кључне вредности – осигурање безбедности, узајамног поверења и стабилног развоја, нивелисање последица дуготрајног раскола континента на сфере утицаја и антагонистичне блокове. При томе дајемо предност форматима који узимају у обзир максималну скалу мишљења и који ''раде'' за заједничке циљеве без компаративне затворености – таквим, као што су ОЕБС.
Паралено градимо односе и са другим структурама које заузимају властиту нишу у политичкој архитектури Европе. Са Европском Унијом и НАТО-ом имамо усклађен дијалог који желимо да видимо као неконфронтациони, конструктиван и користан.
Ширење НАТО на Исток, размештање под различитим изговорима близу руских граница елемената америчког система против-ракетне одбране не доприносе јачању нашег поверења према Западу. Декларисани ''неутрални'' разлози таквог понашања звуче неубедљиво. Тим више што се многи ризици могу уклонити на другачије начине – нарочито путем закључивања Уговора о европској безбедности, који је иницирао Председник Руске Федерације Д. А. Медведев. Овај пројект претпоставља стварање правно обавезујућег система који би био у стању да на савременом нивоу гарантује свим државама на простору од Ванкувера до Владивостока једнаке услове безбедности. Заједно с нашим партнерима активно радимо на успеху поменуте иницијативе.
На заиста величанственој паради којом је обележена 65-годишњица победе над фашизмом, приметно је било да нико од високих званичника из некадашњих савезника САД, Енглеске и Француске, нису присуствовали свечаности (иако су у дефилеу учествовале јединице из земаља антихитлеровске коалиције), док је свечаности присуствовала председница Немачке владе Ангела Меркел. Занимају нас и Ваша осећање и поруке поводом годишњице победе у отаџбинском рату?
- Поуке Другог светског рата актуелне су и данас. Није случајно то што је прослави 65-те годишњице Победе било поклоњено толико пажње. Наш контакт са страним колегама показује да у већини преовлађује исправно тумачење тих далеких догађаја, историјски тачне оцене. У садашњој етапи је важно усредсредити се на колективно стварање, чувајући сећање на то колико се тешкима по човечанство могу показати последице лакомисленог односа према претњама и пацифистички доживљај агресије било које врсте.
Господине Алексејев морамо да приметимо да деведесетих година у току ратова на просторима бивше Југославије као и током НАТО агресије на Србију Русије не само да није пружила очекивану подршку Србији него су неки ултиматуми Запада на разне начине, укључујући и дипломатске канале а и на други начин Београду упућивани преко Москве. Последњих година забележен је заиста континуиран и стабилан развој наших односа. Да ли са поузданошћу можете потврдити да у будућности, због глобалних и других интереса Русије, нећемо видети неку сличну поменуту негативну репризу односа из наше блиске прошлости. Како уопште видите будућност руско-српских односа?
- Пре свега, хтео бих да упозорим на упрошћено тумачење замршене ситуације 90-тих година, рачунајући ту и деловања и улогу према тзв. југословенској кризи, појединих учесника. Мислим да је било учињено много грешака и то на свим странама. Било је и довољно и отворено деструктивних, провокативних дејстава. Јасно је једно: за Русију односи са Југославијом, Србијом никада нису били ''монета за поткусуривање''. Ми смо тежили да свим доступним средствима зауставимо трагедију која је погодила народе који живе на простору бивше СФРЈ. При томе смо често морали да делујемо усамљено, савладавајући отпор других утицајних држава и међународних структура. Нема разлога за сумњу да ће руско-српске везе задржати своју самосталну вредност и у будућности, избегавајући коњунктурна колебања која им често приписују недобронамерни.
Пошто енергетика представља важан део и економске али спољне политике Руске Федерације, занима нас да ли ће промена власти у Украјини утицати на евентуалну промену планова Русије у изградњи гасовода Јужни ток?
-Ми смо задовољни што се узајамни односи са нашим најближим суседом, Украјином, враћају у природни колосек. Свима ће – пре свега, обичним људима – од тога бити лакше и слободније, две земље ће стећи могућност да наставе заједничке послове који су једно време били у застоју, рачунајући ту и економију.
Што се тиче крупних енергетских пројеката, укључујући и изградњу и развој магистрала за транспорт гаса из Русије за Европу, на срећу, њихова потреба и нужност не зависе непосредно од политичких прилика у овој или оној земљи, већ су диктирани првенствено, економском сврсисходношћу.
Како оцењујете актуелно политичко и економско стање у Русији. Пошто спољна политика умногоме представља одраз унутрашње политике и стања у једној земљи колико је економски напредак и јачање, рекао бих целокупног државног идентитета Русије, који је почео, уверени смо, доласком на место председник Владе Владимира Путина у време када је још био Председник Борис Јелцин, дао подстицај и самопоуздање спољној политици Руске Федерације?
-Tешко је анализирати у две речи једно тако обимно питање. Зато ћу се ограничити на сажета одређења. Русије је као неодвојиви део савременог света доживела исте финансијско- економске проблеме глобалног својства, као и њени партнери. Упоредо са тим, успело нам је да избегнемо, отворени „крах“, захваљујући системски, током последњих година, створеним девизним резервама. Ми смо остали стабилна, кредитна способна, и политички чврста држава, чије руководство види циљеве, уме да доноси одлуке и води самосталну унутрашњу и спољну политику.
Господине Алексејев какве сте утиске донели у Москву из Србије по повратку са дужности амбасадора. Ту не мислимо само на оцену онога што сте урадили и што се тичу наших званичних односа већ и на сусрете са људима нешто што се тиче и емоција а не само дипломатије?
-Упркос томе што је после мог повратка из Србије са дужности амбасадора прошло више од две године, веза са Вашом лепом земљом, са њеним необичним људима - а са многима од њих сам успоставио пријатељске односе - није се прекидала. Та веза се није прекидала ни по службеној дужности у Министарству спољних послова на балканском правцу а ни по људским и пријатељским основама и контактима. То је пријатно и драгоцено искуство које ћу увек памтити.
Read 0 Comments... >> |
|
Џулија Горин, политички коментатор у САД и један од уредника Јеврејске светске ревије, говори за Геополитику
Жртвујући Србе Запад жртвује себе
Одувек сам кривила Америку за неамеричко понашање на Балкану. Мислили смо да жртвујемо Србе у нашим бесмисленим покушајима да придобијемо наше непријатеље, исламисте, међутим, Срби су симболички представљали Запад у тим сукобима. И тако смо били укључени у процес сопственог самоубиства.
Госпођо Горин захваљујући Вама смо сазнали једну прилично шокантно информацију да постоји идеја да се на згаришту Светског трговинског центра подигне џамија, што је произвело протесте родбине жртава терористичког напада од 11.септембра. Ко је био иницијатор изградње џамије и шта је био уопште њен смисао?
-Чуди ме да сте о овоме сазнали преко мог сајта, јер је највећи противник ове изградње ове џамије Памела Гелер, која води веома важни блог Atlas Shrugs. Вођа иницијативе за изградњу џамије је човек по имену имам Фејсал Абдул Рауф. Како пише г-ђица Гелер, „Он је отворени заговорник Шеријата са свим угњетавањима жена и порицањем основних права; он је лагао о фондовима за џамију, о плановима да се на том месту уопште и изгради џамија, и много тога. Он је члан групе која је дала фондове за џихадску флотилу против Израела. Он је одбио да осуди Хамас као терористичку организацију. Имам Фејсал Абдул Рауф рекао је многим америчким новинарима да се код мега-џамије ради о верском дијалогу, док је једном арапском новинару казао да он у то не верује. Све то и много тога другог појашњава да је у питању иницијатива исламског супрематизма.
Треба да додам и оно што је рекао о непријатељима, „Око чега се брину? Њихови унуци ће ионако бити муслимани.“
Као одговор на други део питања: „Које је значење џамије?“ Јасно је да то вук обележава своју територију после убиства. То је освајачка застава која се уздиже над освојеном територијом. Стога, џамија означава исламску победу. И наш пораз, који многи њујоршки политичари и већи део јавности поздрављају, и називају „толеранцијом“. Ми се боримо за слободу на Средњем Истоку, док је предајемо овде. И то уз громогласан аплауз.
Како видите будућност света, имајући у виду јачање Кине, економску кризу која је посебно погодила САД и Европу, и друге глобалне промене. Да ли нам гледано кроз истраживачку призму Семјуела Хантингтона, предстоји дијалог или „сукоб цивилизација“?
- Као одговор ја видим пад Америке. У ствари, Обама је био кандидат за људе у Америци који су се надали и ишчекивали пад Америке. Темељ подршке Обами је добрим делом су управо ти људи који се осећају неугодно због америчке надмоћи, и који се у разговорима и расправама увек питају: „Али ЗАШТО ми морамо да имамо истакнут удео у светској политици? ЗАШТО ми мислимо да смо ми бољи, а наше вредности више? ЗАШТО други не би могли да воде свет?“ И напокон смо сведоци опадање америчког утицаја, из више разлога. Мада је лоша економија најопипљивији и највидљивији разлог америчког пада, ја верујем да је то тек физички одраз пада којем смо допринели кроз нашу спољну политику. И, као што знате, најгоре од те стране политике се деценијама дешавала на Балкану.
Тако да, да, друге земље постају светске вође, економски и политички. Одувек сам мислила да ћу се растужити због тога - али узимајући у обзир упорност Америке да не буде Америка - ја се са хладношћу односим према нашем паду и успону мање доброћудних држава као што су Кина и Русија. (Мада навијам за Индију.) Повукли смо се са моралне узвишице. И то више пута. Зашто онда да Америка и даље буде на врху? Ако смо показали свету да више Америка не постоји као „светионик народима,“ по чему више заслужујемо високо место у свету од других великих земаља? И, ако смо срећни да постанемо муслиманска земља, (као што је Обама рекао да смо подједнако то), заиста ме не брине да имамо важан и утицајан положај у свету. Ако су добро и зло тако релативна добра у новој Америци, и ако све што дотакнемо се ионако претвори у ислам, наш пад је на опште добро. Док не разбудимо Америку из њене двадесетогодишње коме. Међутим, лоша ствар што друге државе преузимају вођство је то што немају никакав морални компас.
Да наставим са остатком питања: пошто дозвољавамо да нам измичу ствари са исламским супрематизмом, заправо нам следи сукоб цивилизација, а не дијалог. Из онога што сам видела о невероватној способности просечног Американца да не види стварност како се џихад води против њега, видим да неће реаговати – уопште – док муџахедин не одруби његовом сину или унуку главу у његовој дневној соби.
Постоје мишљења да је зарад тога што западне мултинационалне компаније црпе нафту или имају неке друге интересе у арапским земљама Запад склон да преко трећих земаља који су у конфликту врши компензацију. Срби у Босни су били монета за поткусуривање Америке са исламским земљама. Да ли и Израел у будућности може бити изложен притисцима такве врсте од стране Запада?
- То је врло лепо речено. Одувек сам кривила Америку за неамеричко понашање на Балкану. Мислили смо да жртвујемо Србе у нашим бесмисленим покушајима да придобијемо наше непријатеље, исламисте међутим, Срби су симболички представљали Запад у тим сукобима. И тако смо били уључени у просец сопственог самоубиства.
Израел плаћа ту цену већ деценијама, и мада настављамо да понављамо бесмислену мантру да су „САД пријатељ Израела,“ ми се тако не понашамо.
Уобичајено је мишљење да Израел у Вашингтону има моћни јеврејски лоби и да иза њега стоји најјача војна сила света као и да између Беле куће и Тел Авива постоји подударност у интересима. Да ли ово мишљење одговара реалности?
- Једна ствар који јеврејски лоби чини, што се разликује од лобија других (антијеврејских) лобија, јесте да АИПАК не даје ниједан динар члановима Конгреса, и њихово лобирање се заснива на апелу њиховој савести. С друге стране, арапски лоби апелује на њихове новчанике и такав лоби је сувишан. Арапи ипак држе већи део нафтних извора и сама та чињеница ствара одређена понашања код наших политичара, обично самодеструктивна понашања одлуке. Што је још једна разлика: не постоји велики јаз између израелских вредности и интереса и америчких, што није случаја са арапским и америчким. Заиста, када извршавамо њихову вољу, радимо науштрб својим интересима и преживљавању.
Можемо чак погледати како, за разлику од јеврејског лобија, хрватски и албански лобији раде искључиво за своје интересе – не хајећи за америчке и западне интересе, и дају пуно новца, без икакве везе са савешћу или „чињењем исправне ствари“. Служили су искључиво својим интересима када су нас увукли у балканске ратове деведестих година. Све то за изузетно уске циљеве. Па ипак, јеврејски лоби је сумњив. Да не говоримо о још горем и скоро непостојећем српском лобију.
Пребројте само арабисте у Стејт дипартменту, Пентагону, агенцији ЦИА и вишим слојевима војске. Америка као велики пријатељ Израела је нешто што се узима априори, а да се не примећује како се то годинама оповргава кроз наша дела. Правимо се да нема ничег нити икога ко може променити ту чињеницу, док се она активно мења. Да резимирам: Израел ће платити цех због наших дела против Срба и посредно против Русије. То је посредна цена коју ће платити Израел, поврх оне непосредне коју плаћа одавно.
Поштована госпођо Горин, Ви сте се озбиљно бавили ратовим и кризом на простору бивше Југославије. Како објашњавате толико присутну политику двоструких стандарда већине западних земаља као и медијске манипулације?
- Ми никада нисмо учествовали на Балкану да бисмо били поштени преговарачи, већ да чинимo „добру вољу“ за ислам, и да бисмо раскомадали земљу из комерцијалних интереса. Све је то била вежба за Русију. Медијске манипулације имају толико извора и разлога и манифестација да је немогуће покрити их све у једном даху. Али, оно што је Запад учинио на Балкану је оно што зовем завером без командног центра. Сваки чинилац је радио за себе. А ко су они? Светске владе, медији, Холивуд, НАТО, организације за људска права, Хаг, и тако даље. Обично неки од њих „држе“ остале у реду, међутим на Балкану су сви били на истој страни, са изузетком неких организација људских права које су после догађаја заузеле непристраснији став. На пример, где су другде сем на Балкану медији тако упорно глумили лакеје власти уместо супротно? Наравно, било је случајева када су медији добијали директиве из Стејт дипартмента по овом питању, али су они добрим делом имали велики удео у настављању са изопаченим извештајима. Понекад је то зато што су били обманути, понекад зато што су душебрижници који не мисле критички, а понекад и зато што прикривају сопствене лажи из претходних деценија.
Холивуд, наравно, прати виђење медија, тако да ни његове „примедбе“ неће бити ништа боље. Војске ће радити оно што им владе кажу, а Хаг је успостављен да би служио тим владама, мада је неумитно да долази до одређених разилажења, јер Хаг мора да се понаша налик суду и да размотри неке чињенице, које се не могу запоставити. Зато имамо нека трвења између Хага и влада које су га успоставиле. Међутим, појава која је особена медијима и владама јесте да су немачка и америчка влада, заједно са хрватском и босанском (муслиманском) владом, давале од почетка лажну слику; медији су насели на то, и кроз ту призму су „сведочили“ о страшним стварима и документовали их ван контекста, и онда захтевали од влада да нешто учине како би их спречили; те владе су онда поверовале сликама и причама медија, које су од почетка послужиле оригиналним верзијама тих истих влада. Дакле, ова два ентитета су се међусобно хранили лажима, и веровали сопственим створеним причама. Почело је са обманом медија, да би сада они прикривали сопствене лажи. (У случајевима где није било обмане медија, они су трагали за класичном причом „зликовца и 'жртве'“, и знамо од писца Питера Брока да су уредници наредили „новинарима“ да донесу само једну верзију приче.)
Како бисмо могли дефинисати ту фамозну западну “политичку коректност“?
- Само ћу рећи да је политичка коректност вербална манифестација западне самомржње, а импликације те самомржње су злослутни и очигледни.
Превод: Давид Ђорђевић
Антрфиле:
Медијска сатанизација Израела
Како објашњавате да је Израел суочен са све већом политичком и медијском изолацијом у савременом свету и да, поводом афере са турским бродовима и другим, израелска влада трпи жестоке критике не само традиционално проарапских већ и утицајних медија у ЕУ и САД?
- Цитираћу америчког писца Шелбија Стила, из чланка који је недавно објавио у Вол Стрит Журналу:
„Некако се „светско мњење“ променило од старог гледишта 20. века да је израелско-палестински сукоб сложени територијални сукоб између два народа који дуго пате. Данас свет даје превагу Палестинцима, демонизујући јачи и бељи Израел као колонијалну силу која врши „окупацију“ напаћених народа Трећег света.
„...Нема везе што већина света зна боље. Овај образац је постао део пристојности, политичка коректност. Стога је добро понашање када си бесан на Израел због блокаде Газе, а да је лоше понашање бити љут на Хамас због недавног напада на школу девојака, или хиљаду ракета којим Хамас гађа израелске градове – чак ни чињеница да их финансира Иран. Свет жели независна истраживања Израела, не Хамаса.
„Један од разлога јесте да цео западни свет деценијама пати од дефицита моралног ауторитета. Ми данас на Западу са невољношћу користимо своју пуну војну силу за рат да не испаднемо империјалисти; уздржавамо се да ојачамо границе да нас не прозову расистима; невољно тражимо од досељеника да се асимилују да не испаднемо ксенофобни; и тешко нам је да дамо првенство западној цивилизацији у уџбеницима да не испаднемо супрематисти... Када су израелски командоси заузели последњи брод у „хуманитарној„ флоти и, пошто су нападнути металним шипкама, убили девет нападача, делали су у свету без моралног ауторитета...
„...Није намера Израела да окупира или угњетава – нити да потпуно уништи – Палестинце у циљу спровођења некакве наслеђене јеврејске надмоћи. Међутим, чак и слаби одјек срамне прошлости Запада је довољна да охлади западну подршку Израелу. Западу такође недостаје самопоуздање да тачно сагледа Палестинце. Опет је овде безбедније да бели Запад види Палестинце онако како се они представљају – као „окупирани“ народ коме бели западни колонизатор пориче суверенитет и основно људско достојанство. Запад је исувише рањив на причу о расизму да би се успротивила овој „неоколонијалној“ карактеризацији Израела.“ Рекла бих да је Запад исто тако чинио и Србима.
Антрфиле:
Ko je Џулија Горин
Џулија Горин је амерички конзервативни писац, хумориста и политички коментатор. Родила се у јеврејској породици у Совјетском Савезу, и као дете се преселилиа са породицом у САД 1976. године. Њен отац је био виолиниста у Симфонијском оркестру Балтимора. Написала је 2008. године сатиричну књигу, Клинтонизми: Забавна, Збуњујућа и чак Сумњива размишљања Биларија.
Један од уредника Јеврејске Светске Ревије и написала је чланке за Националну Ревију, Вол Стрит Журнал, Фронтпејџ Магазин, Џихад Воч, Хафингтон Пост, Монитор хришћанске науке, Ворлд нетдејл и Фоксњуз.ком.
Горин је неплаћени члан Саветодавног одбора Америчког Савета за Косово (лобистичке групе); она често пише о Косову и противи се косовској независности.
Read 0 Comments... >> |
|
|
Ексклузивно
За Геополитику говори Марин Лепен подпредседница Националног фронта и ћерка оснивача ове партије Жан Мари Лепена
Новo Косовo у Француској
Проблем Француске данас, а то не траје од доласка господина Саркозија на власт, јесте да она прогресивно напушта све своје владарске прерогативе ( одбрана, дипломатија, новац, правда) у корист једног супранационалног ентитета што је ЕУ, која је тек политичко разрастање НАТО. Пошто је Национални фронт једина демократска партија у Француској која одбија указе или диктате онога што би могло да се назове англо-саксонска идеологија ( ултра-либерализам, масовна политика имиграције, ишчезавање култура), нормално је да сви они који су за такву политику, сматрају Национални фронт за свог најсмртнијег непријатеља.
Марин Лепен, млада и харизматична подпредседница Националног фронта, ћерка оснивача партије Жан Мари Лепена, представља ново запажено лице на политичкој сцени Француске. На пролећним регионалним изборима на којима је предводила странку, Марин Лепен је успела да поврати и учврсти раније изгубљене политичке позиције Националног фронта. Истраживање јавног мњења, према писању Монда, показује да њена популарност нимало не заостаје за рејтингом њеног оца. Због тога многи Марин Лепен, након повлачења дугогодишњег лидера Жан Мари Лепена, виде на челу Националног фронта. Госпођица Марин Лепен веома се љубазно одазвала нашој молби и дала велики интервју Геополитици.
Госпођице Лепен молимо Вас да за читаоце у Србији укратко изнесете и ближе појасните политичку позицију Националног фронта, као и коментар регионалних избора, одржаних пре неколико месеци и учинак Ваше партије?
- Национални фронт, који је основао мој отац 1982., био је од почетка политички покрет заснован на одбијању декаденције и на одбијању подређености тоталитарним идеологијама. У то доба, комунизам је представљао у нашим очима истинску опасност, а Национални фронт је био на челу те борбе. Мој отац је 1984. био први француски политичар који је јавно одао поштовање жртвама комунизма на јавном каналу француске телевизије. Паралелно, Нaционални фронт је био први демократски покрет у Француској који се веома јасно супротставио политици масовне имиграције, жељеном истовремено од крупног капитала (тј.великих привредних газда Француске-прим.прев.) и политичког естаблишмента, левице и деснице.
О резултатима последњих регионалних избора у Француској, у којима је дошло да тога да је Национални фронт поново дошао у снажну изборну динамику, анализа која може да се изврши јесте да су бирачи - део нашег изборног тела које је било заведено 2007. популистичким дискурсом Николе Саркозија - схватили да их је председник Републике слагао и да је санкционисао владу масовним гласањем у корист левице и НФ-а. Французи су схватили да иза обећања председничке кампање (смањење незапослености, повећање куповне моћи, борба против несигурности, итд.), није било ничег осим ветра, и да Саркози, осим речи, није био личност у коју се могло имати поверења. Пресуда ових регионалних избора јесте да од сада постоји истински раскид између француског народа и оних који њиме управљају.
Такође нас занима и образложење Ваше критике упућене «политичкој класи», односно двема партијама, које како Ви тврдите «30-година деле власт у Француској»?
- Крупни бизнис (“велике газде“ - буквално -прим. прев.), традиционално повезан са партијама деснице владе, јесте истински давалац наређења у политици Француске, и генерално у западним земљама под англо-саксонским утицајем. Са Франсоа Митераном, већ почетком осамдесетих, ми смо присуствовали клизању удесно Социјалистичке партије, која се приближила либералној идеологији онога што ја називам Системом. Две главне француске политичке странке, Народни покрет - УМП за „десницу“ и Социјалистичка партија - СП за „левицу“, сагласне су о суштини (политици мондијализације, политици интегрисања у Европу, економском либерализму англо-саксонског типа, одбрани позиција НАТО, укључујући најкриминалније, попут рата против ваше земље 1999.). Да резимирам своју мисао, рекла бих вам да Социјалистичка партија не брани раднике, она више воли да брани имигранте, а УМП не брани више Французе, она више воли да подржава банкаре.
О свему томе је француски народ све свеснији, а за то примам доказе свакодневно приступањем Националном фронту бројних Француза, са левице, као и са деснице, који више не верују званичним дискурсима и који виде како ни једно од обећања која им је политичка класа давала нису испуњена. Искрено верујем да француски политичари, са левице, као и са деснице, више не бране грађане ове земље, већ бране пре свега сопствене интересе који су директно повезани са меркантилним интересима светске олигархије која председава судбинама света. Ову издају националних интереса треба докрајчити. Француска мора да се врати поново својим вредностима хуманизма који су сада шибани од оних који су се ставили у службу златног телета. Ја имам амбицију за Француску да се поново врате часне вредности исправности, храбрости, истрајности, које се, како је то суштински говорио генерал Де Гол, не мере у односу на берзанске вредности.
Госпођице Лепен дугачак је списак оптужби упућених на адресу Националног фронта и Вашег оца господина Жан Мари Лепена од стране појединих политичара и медија. Молимо Вас за коментар тих оптужби посебно оних за «ксенофобију» и «расизам». Ви сте недавно изјавили да је недопустиво да млади Алжирци који су добили држављанство Француске на фудбалској утакмици пале француску заставу....?
- Што се тиче оптужби за расизам или ксенофобију, које су лансирали против мог оца, или Националног фронта, а сада и против мене, одговорила бих вам једном пословицом која сигурно има еквивалент и у вашем језику: „Ко хоће да удави свог пса, оптужи га за беснило!“ Пошто је Национални фронт једина демократска партија у Француској која одбија указе или диктате онога што би могло да се назове англо-саксонска идеологија (ултра-либерализам, масовна политика имиграције, финансијаризовање економије, ишчезавање култура у корист јединственог модела надахнутог american way of life...), нормално је да сви они који су за такву политику, сматрају Национални фронт за свог најсмртнијег непријатеља.
Ја констатујем да је Француска примила бројне странце на своју територију током пуно година: Пољаке, Италијане, Русе, Србе, Шпанце, Португалце, итд. И да не само да ти имигранти нису никада представљали истински проблем интегрисања, већ да су се, напротив, они осећали савршено поштовани у овој земљи, тако да су је често на крају осећали као своју. Заузврат, од шездесетих година, масовна политика неконтролисане имиграције из Африке и Азије успостављена је у Западној Европи, и нарочито у Француској, и може се процењивати данас пропорција ових странаца на 12 и 15 милиона, највећим бројем муслимана, у нашој земљи, на укупно 64 милиона становника. За сваког непристрасног посматрача је очигледно да не постоји никаква воља за интегрисањем код незанемарујућег дела тих популација, које напротив настоје да наметну свакодневно свој начин живота, своју културу и своју религију. Другим речима, ми управо припремамо нова Косова у нашој земљи. Ја сам од оних у Француској који су били запрепашћени да видимо такозвану независност Косова признатом, између осталог и од моје земље, уз радикално насиље над Резолуцијом 1244 ОУН. Било ми је жао српског народа са којим Француска одржава тесне и дубоке односе већ дуго, као што сам била и скандализована да видим како НАТО бомбардује вашу земљу 1999.
Што се тиче младих имиграната који су добили француско држављанство и који пале заставу наше земље, ја не познајем ни једну земљу у свету која би прихватила то стање ствари без реаговања. У једној нормалној држави, очито је да странац који је стекао националност земље у којој живи, мора да поштује симболе, као и живот и обичаје њених становника. Ако их не поштује, изгледала би ми нормална могућност преиспитивања националности која им је додељена.
Како бисте оценили тренутно стање у Француској као и досадашњи политички учинак (резултате) господина Саркозија за кога тврдите да сарађује са левицом?
- Проблем Француске данас, а то не траје од доласка господине Саркозија на власт, јесте да она прогресивно напушта све своје владарске прерогативе (одбрана, дипломатија, новац, правда) у корист једног супранационалног ентитета што је ЕУ, која је тек политичко разрастање НАТО. Политичари на Западу нису они који одлучују, већ пуки пиуни који су намењени извршавању, усиљеним маршом, политике мондијализације и унификације света под управом светске супер-класе сачињене од мањине привилегованих. Најбољи доказ који се може дати у Француској за испреплетеност деснице и левице, била је политика систематске промоције људи левице у систему владавине Николе Саркозија. У том духу, номиновање Доминика Строс-Кана (бившег социјалистичког министра) на челу ММФ-а 2007., може да се тумачи као одсуство дубоког идеолошког конфликта између левице и деснице. Другим речима, за светску олигархијску класу, мало је важно да ли побеђује СП, или УМП, важно је да се не дира у темеље Система. Ја верујем да су Французи, као и други народи Европе, све свеснији ове преваре и то је разлог због кога се Национални фронт, или други европски народњачки покрети, сада појављују као једини начини да се изађе из ове логике смрти.
Госпођице Лепен шта је пресудно утицало на Вас да се са тако великим интензитетом ангажујете у Националном фронту и да следите пример Вашег оца. Шта је било најважније у васпитању које сте стекли у породици и како бисте нам могли предочити слику Вашег оца, која се разликује од слике коју су о господину Лепену створили медији и политички противници?
- За мој ангажман у оквиру Националног фронта, мислим да могу да кажем да сам ту упала још од рођења, и све у свему, да сам у њему провела мој живот. Моја прва политичка борба сеже у легислативне изборе 1993., када сам имала 24 године. После студија права и мог уласка у активни живот као адвокаткиња, преузела сам одговорност 1998. за правну службу Националног фронта, пре но што сам постала Подпредседница.
Мотивације за мој ангажман у тој борби су, верујем то, исте као и мотивације мог оца, то јест љубав према мојој земљи, њеном народу, њеним традицијама, њеним пејзажима, њеним споменицима, њеној историји. Да прецизирам моју мисао рекла бих да у наслеђу Француске узимам све, не одбацујем ништа, нити добро, нити лоше. Ја верујем да је један народ по мало као нека велика породица, у којој може да буде хероја и светаца, превараната и бандита, научника и обичних људи, и тако сви ти људи припадају истом братству, можете их волети више, или мање, да према њима исказујете извесно обожавање, или да их презирете. Они опет чине део породице и треба их прихватити онаквим какви су. У историји Француске, мој отац ме је научио да поштујем све оне, ма каква била њихова страна, који су волели Француску и који су дали свој живот за њу, укључујући и када су они били странци.
Госпођице Ле Пен где видите алтернативу глобализацији и да ли један од одговорa на мондијализацију може бити сарадња националних и патриотских партија из европских земаља. Како оцењујете ту идеју на које се политичке снаге у Европи, у том смислу може рачунати?
- Ово питање је за мене суштинско, јер ако европски народи нису кадри да изумеју, у најкраћем року, ту алтернативу мондијализацији, јако се бојим да ће се читаво човечанство наћи редуковано на то да буде тек конгломерат неиздиференцираних робота, који се исто облаче, слушају исту музику и апсорбују исте хране које су шверцоване и генетски модификоване, коју је произвела глобализована хемијско-алиментарна индустрија.
Да би се изашло из смртоносне логике у коју нас је утопила мондијалистичка идеологија, ја видим само један излаз, а то је да народи постају свесни да су манипулисани од једне псеудо елите управљача (економских, медијских, политичких) која се ставила у службу светских финансија. Једино када се догоди ово просвећивање моћи ће да са замисли преокретање ситуације. За то би било добро да једна велика земља попут Русије, мање погођена дезинформацијом од Запада, стане на чело онога што би могло да буде нови покрет несврстаних земаља и да понуди у очима света алтернативу трговачкој мисли, прибегавањем традиционалној мисли. Очигледно је да је пожељна сарадња међу различитим националним покретима у Француској, за заједничку борбу против машине за убијање народа. То је оно што покушавамо да чинимо од 2004. у окриљу Европског парламента, са патриотским покретима који су тамо представљени.
Ја верујем да је започела нека врста трке са временом између мондијалистичке идеологије и оних који одржавају слободу народа. Досад све је изгледало као да показује како су наши противници тријумфовали и да изгледа ништа није могло да им се одупре. Али, упркос њиховој готово тоталној контроли медија, изгледа да европски народи желе да поново преузму своју судбину у руке. Видели смо то са одбијањем Лисабонског споразума од Француза, Холанђана и Ираца. Видели смо тим поводом како су еврократе - и на првом месту Саркози - поштовали суверенитет народа намећући примену овог уговора против воље бирача.
Госпођице Лепен како оцењујте данашње односе између Србије и Француске, имајући у виду да су корени наших односа веома дубоки и да је пријатељство наша два народа исковано у ратном савезништву, у ровима Првог светског рата?
- Ја знам да односи између Србије и Француске сежу барем до касног средњег века и да постоје хронике које описују пролазак кроз Србију француских ходочасника који су одлазили или се враћали из Палестине. Ближе нама, нисам заборавила путовање, Алфонса Де Мартина 1823. на место Ћеле кула, ''Кула лобања'' који су Отомани подигли и у њу уградили лобање мртвих српских војника у бици за брдо Чегар 1809. за њихову независност. Француски песник је ту уградио натпис који за мене остаје најлепше сведочанство пријатељства између Србије и Француске: ''Нека оставе да опстоји овај споменик! Он ће научити њихову децу колико вреди независност једног народа, показујући им коју цену су њихови очеви за то платили''.
Ја такође знам, иако је пуно Француза то данас заборавило, да је један од мојих земљака, Иполит Монден, био министар рата у вашој земљи и да је Албер Мале, угледни историчар, био именован гувернером наследника Александра Обреновића и професор у Великој школи у Београду. Најзад и нарочито, сећам се да је поводом Великог рата, (Први светски рат – прим.прев.) пријатељство између наша два народа доживело своју тачку врхунца са патњама заједно доживљеним на Источном фронту (Солунском фронту – прим.прев.). Српски народ је био веома тешко погођен нападом снага НАТО, у коме су, авај, учествовале француске трупе. Ја то могу да објасним само тоталним попуштањем француских руководилаца из тог доба пред англосаксонском хегемонијом. Могу да формулишем само једну жељу, а то је да се у годинама које долазе француски народ осови на ноге и укаже поверење мушкарцима и женама који више неће издати њихове дубоке аспирације.
Такође Вас молимо да нам дате коментар за одлуку Председника Саркозија да Француска призна независно Косово и, уопште, једну континуирану подршку званичног Париза Албанцима и исламу на Косову, где је као што Вам је већ познато, у последњих 10 година, срушено преко стотину хришћанских цркава?
- О овом питању очигледно је да су се Никола Саркози и његов министар спољних послова (екс – социјалиста) Бернар Кушнер само придружили америчкој позицији дељења екс Југославије. Поред чињенице да ова одлука јасно иде против међународних ангажмана поштовања граница, јасно је да су отварањем ове Пандорине кутије САД и њихови савезници допринели дестабилизовању светског поретка омогућујући довођење у питање неповредивости граница државе. Руси се, уосталом, нису лишили овог законодавства да би довели у питање припадност провинција Абхазије и Јужне Осетије Грузији током сукоба у августу 2008., који је изазвао Председник Сакашвили. Око званичне подршке Париза Тирани, то се може опет објаснити једино тоталним пристајањем Француске уз америчке позиције, а ни на који начин било каквим интересом Француске која би она могла да извуче због добрих односа са Албанијом.
У овој афери, Француска се на несрећу понаша као додатак америчкој војсци. Очито је да су САД имале потребе за независношћу Косова како би тамо успоставиле своју базу у кампу Бонстил, која је важна стратегијска фигура у великој игри која се сада игра у Ираку и Авганистану, а сутра несумњиво и у Ирану.
Да не бих окончала овај разговор превише песимистичном нотом, рекла бих Вам да ја имам велику веру у капацитет народа Европе да изађе из ове смртоносне спирале у коју су нас уронили неодговорни људи. Зато, треба да умножимо контакте и дела како бисмо заједно створили услове за нову обнову у Европи. У том циљу, просветљених духова Србије и Француске никада неће бити превише. Биће још потребно да се ту придодају и слободни и луцидни људи, ма где се налазили који не прихватају да светом сутрашњице владају трговци.
Ви имате лепу православну традицију у Србији, празник које се зове Крсна Слава. Чувајте је брижно као једно од најдрагоценијих ваших добара и преносите је вашој деци. Ето, ја у то верујем, једног од најбољих начина борбе против претварања света у једну трговину.
Антрфиле:
Улога Русије и Србије у Европи
Како оцењујете улогу у Европи две православне земље који нису чланови Европске уније, Русије и Србије?
- Ако је непорециво да су Русија и Србија два европска народа, који су дубоким трагом обележили, свака на свој начин, историју Европе, није мање значајно да би било самоубилачки за сваку од ових земаља да се придруже пијаном броду који чини ЕУ. Ако сам ја прва која брани идеју једног европског континента, ратосиљаног својих свађа и која наставља свој пут обележен већ миленијумима, почев од обала Дунава, одакле потиче највећи део европских народа, ја такође верујем да европски гениј постоји захваљујући разноликости народа који га сачињавају. Међутим, да би удовољили мондијалистичким диктатима, технократи из Брисела морају да убрзају процес акултурације народа и чини ми се добрим да земље попут Србије и Русије измакну том културном убијању. Са моје стране верујем да је одвратни рат 1999., који вам је био наметнут, вођен да би се практично спровеле теорије Самјуела Хантингтона о сукобу цивилизација. Јасније речено, било је потребно Американцима да искористе тренутак када је Русија била слаба, како би исчупала из њеног утицаја православне земље Балкана. У овој хипотези Англосаксонска победа биће тотална ако би се сутра Србија придружила ЕУ. Русија је данас у Европи, последња велика земља која још може да представља контратежу англосаксонској доминацији на континенту, а Србија може да јој помогне одбијајући да се интегрише у ЕУ. Проблем је што се Руси, а што ја могу да разумем, осећају забринутим за одбрану својих моменталних виталних интереса, него за одбрану потлачених европских народа под јармом Волт Стрита. Међутим, у њиховом је интересу да помогну народима Запада да изађу из америчке доминације.
Read 0 Comments... >> |
|
